admin

Pokušaj da ne mrziš ono što ne razumeš

  1. Kao balerina, koreograf i reditelj, a i glumica decenijama ste na sceni…Koliko se scenario našeg odnosa prema kuluturi promenio u odnosu na vaše početke, a koliko scenografija?

    Na sceni postojim 46 godina, nestala je zemljala, nestao je scenario, nestala je scenografija, a nisu imali vremena da izgrade odnos prema kulturi.
  2. Kad pogledate danas unazad na celokupnu svoju karijeru, da li ste više balerina, koreograf ili reditelj i postoji li nešto iz vašeg rada što biste posebno izdvojili?U jednom umetiku postoji mnogo talenata, u umetnosti, ne meri se na kantar.82439_sonja-luka-sarac-205874879_ff
  3. Jednom ste izjavili da umetnost, talenat, mašta i ideje nikada ne stare. S obzirom da današnje stanje u kulturi i društvu da li se možda umaraju?To je stari recept, što si neobrazovaniji, lakše je vladati.
  4.  Imali ste želju da realizujete Kafkin zamak sa Alisom u zemlji čuda, da li ste odustali od te zamisli, i odakle inače crpite inspiraciju za svoj rad?Nisam i nikad ne odustajem. Ideje dobijam gledajući države, svetove, istoriju i jednog čoveka u tom scenariju.sonja-vukicevic-1459634595-878077
  1. Nakon svoje karijere, fokusirali ste se na rad sa drugima, šta je ono što pokušavate da prenesete i naučite nove generacije, a šta je ono što možda vi učite sada od njih?Prenosim da budu ljudi, a od njih učim kako je to teško.
  1. Koje predstave po vama nikako ne bi smele da se propuste, i ko su ljudi (iz branše) na koje treba da se obrati pažnja, a čije vreme tek dolazi?Ne znam.
  1. Filmovi koji su vas ostavili bez daha?Svi filmovi Felinija, Paradžonova, Tarkvoskog, Fasbindera.
  1. Knjiga koju po vama svako bar jednom mora da pročita?“Povest o pravom čoveku”, ruski roman.
  1. Uskoro očekujemo da vas vidimo u novom domaćem filmu reditelja Ivana Bakrača “Maleš”, gde se pored vas pojavljuju još tri fenomenalne žene, Bebi Dol, Hristina Popović i Maja Šuša. Kakvo iskustvo niste sa ovog snimanja, i da li biste mogli da izdvojite neki poseban moment sa snimanja?To su generacije koje stvaraju umetnost ni od čega, generacije koje će sačuvati kulturu o kojoj niko ne brine.unnamed (2)
  2. Još jedna stvar po kojoj se razlikujete je vaš modni stil. Na koji način birate garderobu i imate li favorite kada su pojedini komadi u pitanju?Kako sam se gradila u umetnosti, tako se gradio i estetski pristup sebi.k-sonjavukicevic
  1. Postoji li neko geslo po kome živite svoj život, ili neka rečenica koja ume da vas inspiriše kad treba?Pokušaj da ne mrziš ono što ne razumeš.

Ime i prezime

Nekad mislim da ljudima treba ukinuti ime i prezime.
Ljudi kad postanu svoje ime i prezime, nekako prestanu da budu samo ljudi.
Postane nekako užasno važno to ko su, a manje važno nešto o njima. Manje važno kakvi su.
Ime je kao lepe cipele koje si kupio jer su lepe, ali nisu udobne.
Lepe cipele se imaju, u udobnim daleko stigneš.
Nekad je ime veće od čoveka.
Nekad je ime važnije.
Nekad je ime lepše.

Nekad bih samo volela da pružim ruku i umesto svog imena kažem

– Ćao.

– Otvaram million tabova na ekranu i uvek i u svakom trenutku znam koji sam i zašto otvorila.
– Menjam dva prevoza do posla da bih što duže čitala knjigu u autobusu.
– Važne su mi zavese na prozorima.
– Ne znam da jedem a da se ne uflekam.
– Volim kad mi je hladno.  Zato, što kad uspem da se utoplim osećam se kao da sam pobedila.
– Vodene bojice i ugljen su mi omiljena sredstva za crtanje.
– Volim da sam sama.
– Volim 21. decembar jer se u Britaniji slavi kao dan kratke priče.

Nešto o meni.
Kratka priča o meni.
Naslov nije važan, to su samo reči.
Ionako me svako drugačije zove.

Zato možda najviše volim stvari koje nemaju ime i prezime, njih volim samo zbog toga što jesu.

Stepenik po stepenik

Dugogodišnje bavljenje muzikom s iskustvima na sceni motivisalo je da posegne za iskustvima van nje, kako bi iskoristila poznavanje potreba jedne strane i omogućila realizaciju projekata boraveći na drugoj. I, tako se susrela sa produkcijom. Podjednako balansira između produkcije i menadžmenta u kulturi , a inspirišu je sve destinacije makro sveta, kada je njen mikro svet na mestu. Ona je Jovana Jovičić, producent i naše Lice inspiracije.

  1. Ko je Jovana Jovičić i čime se ona bavi?

Beogradska Devojka rođena 1917., s jedne strane duga, a s druge kratka haljina, s pismom u jednoj, a mobilnim telefonom u drugoj ruci. Kad pisma šalje čeka, a kad zove telefonom ne pihvata ne kao odgovor. Bavi se produkcijom pozorišta, filma, i menažmentom u kulturi, a studira na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

2

  1. Da li je produkcija bila zanimanje kojim si oduvek htela da se baviš, ili je došla nekako sa godinama?

Sa šest godina upisujem klavir, potom i srednju muzičku školu u kojoj pored klavira, pohađam teoriju, blok flaute i čembalo. Još od malih nogu sam uživala u odlascima u “Pozorištance Puž“, a kasnije kroz bavljenje muzikom, javne nastupe, ali i individualno interesovanje, upoznavala se sa pozorištem. Filmu sam prilazila kao veliki ljubitelj. U potrazi za granom u kojoj ću moći sva svoja interesovanja, veštine i želje da ujedinim, upisujem muzikologiju na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Međutim, vrlo brzo, potraga se nastavlja. Dugogodišnje bavljenje muzikom s iskustvima na sceni motivisalo me je da posegnem za iskustvima van nje, kako bih iskoristila poznavanje potreba jedne strane i omogućila realizaciju projekata boraveći na drugoj. I, tu dolazimo do susreta sa produkcijom.

  1. Koje su to emocije koje te vežu za pozorište i produkciju?

Miris života na licu mesta, neponovljivi trenuci koji su večni. Pozorište je jedan veliki dvorac koji se konstantno kreće i priprema doček kralja. Putovanje od radionica gde se lakira drvo, kroje haljine, bifea gde se ispijaju kafe sveznalice, svih aroma i ukusa do scene koja čeka. I svuda jaki, opojni mirisi. Da li će Šekspir zaista doći? Putovanje kroz vremeplov, prekid stvarnosti, ili stvarnost? Već u sledećem trenutku čuje se aplauz, pa poklon, dva tri puta, i jedan veliki osmeh iz prvog reda.

  1. Da li po tebi pozorište treba istovremeno i da edukuje i da provocira i koliko misliš da danas uspeva tome?

Pozorište treba da bude kulturna ustanova koja ima moć da prenese znanja, budi stanja i osećanja, jedno ne potire drugo. Cilj je da se čovek iz publike zapita, prepozna, i da ode kući razmišljajući. Istina je da se danas postavlja pitanje koliko je kulturna ustanova spremna da vrši svoju funkciju, ali to nije problem nje same već  sistema vrednosti. S druge strane, kulture uvek ima i biće je, ali ona mora biti izbor. Ako ste individua sa sopstvenim svetom, primićete i poruke ovog zajedničkog gde god da ste.

  1. Kakvi su uslovi za rad i šta po tebi nedostaje ili postoji prostor da se menja?

Posla ima onoliko koliko hoćete radite, i sve je moguće. Uslove sami sebi stvarate, kucate na vrata koja se otvaraju ili zatvaraju, i tu se susrećete sa brojnim preprekama, koje nisu nesavladive jer se i gvozdena vrata mogu otvoriti, ako nađete ključ. Da, nedostaje, neophodno je buđenje svesti o kulturnom značaju i investiranje u kulturu, jer se u suprotnom ide u pravcu gubljenja identiteta.

5

  1. Tvoji utisci o studijama, o generaciji i onima koje tek dolaze i utisci o FDU kao instituciji?

Fakultet dramskih umetnosti i same studije pružaju širinu, podstiču na kritičko razmišljanje i rade u korist stvaranja mogućnosti ukoliko umete da ih iskoristite. Smena generacija i novi talas donosi kvalitetne mlade ljude koji moraju da se bore sa vremenom pretežne nezainteresovanosti za svoju sreću ovde (bilo gde) i sada. Svaka generacija drugačije diše, i svaka generacija treba pomerati granice, ne prepuštajući se slučaju, kako bi ono što stvara ostavila i budućnosti.

  1. Koliko producent “pokupi” zanata na fakaultetu, a koliko se dobije radom?

Fakultet je sredstvo koje producentu pruža sticanje obrazovanja, motiviše unapređenje i priprema  za zanat, koji se ’’peče’’ iskustvom i radom van njega. Na fakultetu uzmeš šraf, a u poslu ga zavrneš. Obrazovanje i zanat u prstima zavise od individualnog rada na sebi.

  1. Postoje li neki projekti koje bi izdvojila kao omiljene?

Svaki od brojnih projekata ima svoje mesto na stepenicama. Neki su veliko iskustvo, a neki šlag na torti. Izdvojiću saradnju sa Beogradskim dramskim pozorištem, pozorišnom trupom Ludum Ludum na predstavi ’’Izuj se’’ u režiji Petra Ristovskog, koja je na Štrih festivalu u Beogradu dobila nagradu za najbolju predstavu. Zatim kratkometražni film ’’Marlon’’ rediteljke Milene Grujić koji još nije prikazan, i kratkometražni film ’’Fajront’’ Milene Grujić,  koji je bio u selekciji ovogodišnjeg Bašta festa, a pobedio na Brač Film Festivalu u Hrvatskoj. Tu svakako spadaju i projekti koje trenutno radim.

3

  1. Kada je posao producenta završen?

Završetak producentskog posla zavisi od obima i vrste projekta, posao može biti donekle završen premijerom predstave ili filma, a ne mora, jer potom često sledi organizacija festivala i sama distribucija.

  1. Koliko socijalne mreže i sadržaj na istima utiče na tebe i u privatnom i u kreativnom smislu?

Korisnik sam socijalnih mreža koje su sastavni deo mog posla i potrebne su, u vidu marketinga, lakše komunikacije i brze informacije, ali isto tako pravim selekciju, jer su izobilje baba i žaba. Deo su svakodnevnice, koristim dostupnost sadržaja ako me zanima, kao informaciju koja me može odvesti dalje. Mogu biti inspirisana bilo gde, bilo kada i kako, ali ne živim u virtuelnom svetu.

  1. Na čemu trenutno radiš i da li već imaš neke buduće projekte u planu?

Sa timom mladih kreativnih ljudi trenutno radim na dugometražnom dokumentarnom filmu i seriji ’’Beats per minute’’ o elektronskoj muzici u Srbiji u režiji Pavla Terzića, koja za temu ima istorijski razvoj i predstavljanje tehno kulture kroz tri decenije. Premijera filma je planirana za oktobar 2017. u Sava Centru, dok je emitovanje serije planirano u sklopu kulturno-umetničkog programa RTS-a za 2018. godinu. Takođe radim u organizaciji pozorišnog spektakla o Nikoli Tesli sa dosad neviđenom scenografijom na našim prostorima. Scenario i režiju potpisuje dr Nele Karajlić u koprodukciji sa Srpskim narodnim pozorištem iz Novog Sada, gde će se odigrati i premijera krajem novembra tekuće godine, a odmah potom sledi igranje i u Sava Centru u Beogradu.

  1. Šta Jovana radi na kraju dana kad se “spusti zavesa”?

Uzima u ruke sve ono što želi da radi, a ne stiže, ili sanja, na javi ili u snu.

cela

  1. Take a book – tvoja preporuka knjige za čitanje?

’’Unutrašnja strana vetra’’ Milorada Pavića po kojoj je snimljen i sjajan film ’’Vizantijsko plavo’’ u režiji Dragana Marinkovića. Preporuka za oba.

  1. Place to be? – mesto koje te ne ostavlja ravnodušnom

Sve destinacije makro sveta, kada je moj mikro svet na mestu.

  1. InspirishiMe u tri reči!

Stepenik po stepenik.

4

 

Vic i ventilator

Za sledeći tekst – priča o vicu koji je najbolji kad se ne ispriča i o ventilatoru koji najbolje radi kad se ne uključi u struju. To je već priča, samo po sebi, ne može da se pogreši. Ovo je na tanjiru, gotovo, samo da se posluži. Samo kompletan idiot bi mogao da ne napiše dobro. Dovoljno je biti umereno pismen i ne zaboraviti detalje.
Za vic – njih četvoro, jedan hoće da ispriča vic ali kuka kako se ne seća poente, priča o glavnim likovima u vicu i kad pomene bildera, umre od smeha, priča o tom nekom papagaju koji nešto kaže na kraju, onda se seti celog vica, ispriča poentu, pa onda još jedan deo, uglavnom nerazumljivo, kroz smeh, ostali se smeju manje od njega, ali se smeju, jedan od ostalih umesto papagaja kaže krokodil pa je to svima mnogo smešno, i na kraju on zaključuje da je to najbolji vic na svetu, samo je važno da se ne ispriča. Eto, to je sve, samo treba da se razradi i ispegla, da ne bude ovako konfuzno. Može da se doda i da je rekao da on najbolje ume da ne priča viceve.
Za ventilator – on sedi kod kuće, pije, sluša muziku i razvrstava knjige i časopise, šta je za bacanje, poklanjanje ili čuvanje. Iz časopisa vadi stranice koje mu se sviđaju i lepkom za tapete ih lepi po zidovima. Zalepi i svoju diplomu iz srednje škole. Nađe neraspakovan ventilator u delovima i sklopi ga. Čita uputstvo i nađe da piše – Ako želite da ventilator dugo radi, isključite ga iz struje. – To je sve.
Na kraju valjda zaključak, neka paralela ili naglašavanje paradoksa vica koji je najbolji kad se ne ispriča i ventilatora koji najbolje radi kad ne radi, kao toliko su dobri da ne moraju čak ni da rade ono za šta su stvoreni, pa dalje s pitanjem za šta su onda u stvari stvoreni i na kraju nešto otkud znam, kao da li ih uopšte ima ili postoji samo priča o njima. Ma jok, bez zaključka, ništa na kraju, vic i ventilator i to je to, nema tu šta dalje da se priča.

Poezija

Otkud ja znam zašto neke pesme više od drugih.
Ne znam ni neke jednostavnije stvari kao na primer zašto nemam rezervnu sijalicu u kući, a rezervna sijalica je nešto što uvek moraš da imaš u odraslom životu.
Kao i štipaljke.
Neverovatno je kako štipaljke nisu nešto što jednostavno imaš u kući.
Ali umesto sijalica i štipaljki imaš 17 biografija muzičara, koji su na ovaj ili onaj način možda krivi za to da ti nemaš rezervnu sijalicu, ni štipaljke, jer svako pravi svoje izbore.
I onda ti recimo Neil Young zvuči kao hladan Somersby noću, u avgustu pored prozora sa kojeg čuješ kišu.
I recimo nasmeješ se kad pomisliš da je na dan rođendana tvoje bake Lou Reed pre 36 godina održao poslednji koncert sa Velvet Undergroundom, dok zviždiš ‘Some kind of love’.
Ali recimo dok pokušavaš da obuzdaš svojih 80 cm kose, razmišljaš kako je kosa nešto što je skrenulo pažnju ekipe iz fabrike na tada buntovnu klinku Patrišu, kasnije poznatiju svima kao Patti. Jer je tada, tih 70tih radikalan potez bilo njeno samostalno šišanje na frizuru, kasnije nazvanu Kit Ričards frizuru, a u stvari stilski tribute njenom uzoru Bob Dylanu, koji je u masi sam neprimetno stajao na njenoj prvoj samostalnoj svirci u nekom punk klubu, a da ona to nije ni znala.
Da su Pistolsi prvu probu održali na ukradenim instrumentima iz backstage-a sa koncerta David Bowiea. And don’t even let me start with Bowie.
I možda ono što je meni najdraže. A to je da je Lenon objasnio suštinu.
Ne to da je sanjar. Lepo je biti sanjar, ali u snovima se ne živi. Uvek sam više volela da vidim šta postoji u životu, a ne šta me čeka u snovima.
A to što je meni suština, je u stvari jednom jednostavno rečeno.

– Znate li razlog zašto su Bitlsi tako veliki? ‘I wanna hold your hand’.

Prvi singl. Jebeno sjajan. Možda jebeno najviše sjajna pesma ikad napisana. Jer su njom zakucali.
To je ono što svi žele. Ne 24/7 vruć i vlažan seks, ne brak koji traje sto godina. Ne porše…ili krevetac. Milion dolara – ne.
Svi žele da se drže za ruke. Da imaju takav osećaj da ne mogu da ga sakriju. Osećaj koji vredi čvrsto držati. Svaka uspešna pesma u proteklih 50 godina može se pratiti unazad do te – “ I wanna Hold your Hand „. I svaka uspešna ljubavna priča ima te nepodnošljive i nepodnošljivo uzbudljive trenutke držanja za ruke. Ali ne Bitlsi, na kraju svega to držanje za ruke nije pesma.

To držanje za ruku je poezija.

 

I dalje nam Ale fale

On je poznati srpski ilustrator, stripar, karikaturista i grafički dizajner. Rođen u Pirotu 1962. godine, a pre Facebooka nije ni znao da van njegove sobe ljudi postoje. Opisan je kao „svaštojed novih tehnologija“, zahvaljujući čemu svakog dana podari po neku dobru ilustraciju, a njegove ilustracije su toliko karakteristične i prepoznatljive, da ne morate ni da pročitate ko je autor – očigledno je. Politikin Zabavnik i izdanja Kreativnog centra nemoguće je zamisliti bez njega i njegovih ilustracija, a pre toga je od 1984. svoje crteže objavljivao u više od desetak časopisa i magazina i ilustrovao oko 200 knjiga za decu. Živi i stvara u Beogradu, i nikad nije ozbiljan. Predstavljamo vam Dobrosava BOBA Živkovića.

  1. Da li je istina da si imao trojku iz likovnog?

Ne samo trojku iz likovnog, ja sam bio vlasnik čopora trojki. Imao sam trojku iz likovnog zato što loše crtam (“stripadžija”), trojku iz matematike zato što crtam umesto da brojim, trojku iz srpskog zato što nemam pojma kakva je “jesen u mojoj ulici”, trojku iz fizičkog zato što postojim. Majka je toliko kukala da mi poprave trojke da je garant rodonačelnica mita & korupcije. Džaba im, još crtam (stripski), još ne umem ni za jamb da računam, nikad neću moći da istrčim 100 metara (ni deset!)…(da “trčim” ???)

Da li je istina da si imao trojku iz likovnog

  1. Da li si crtanje kao svoj poziv odabrao sam ili je crtanje na neki način odabralo tebe?

Ja sam najgori ninja na svetu, najgora balerina, najgori govornik, ne razumem se u sport, kola, istoriju, nemam sluha, ritma, mere ni memorije. Ja “ni za šta nisam” (bio)… a deca se nisu baš gurala na šalteru za buduće ilustratore i dečije ilustratore. Neki izbori u životu traže toliko da se posvetiš, toliko da se žrtvuješ, da samo sudbina može da te natera tim putem.

  1. Kako su izgledali počeci bavljenja ilustristracijom i ko su ti bili neki prvi uzori u crtanju? 

Velika je mogućnost da ja ne volim da crtam, nego da samo volim da čitam knjige. Bitno mi je da bude fantastika, a da li na zmaju doručkuje banda patuljaka, ili se on raspravlja sa Snežanom, sve mi je jedno. Crtam zato što nemam dovoljno mašte, ne zamišljam šta se događa, nego nacrtam da bih video knjigu. Zato sam počeo da crtam kada sam počeo i da čitam. Ne umem da nacrtam “slobodnu temu”.

  1. Kako si profilisao svoj stil po kojem si naširoko prepoznatljiv, i kad si znao da je to to?

Ne verujem da imam svoj stil, ja kradem stilove. Imitiram bolje od sebe. Crtam sve što mi padne pod ruku, od horora , preko reklama do dečijih knjiga. Ono što mislite da je moj stil verovatno je “moj stav”. Možda prepoznajete mene. (ja sam zaboravio pola svojih radova i ne verujem da sam nekada mogao tako da crtam:-))

  1. Koliko ljudi zna da si ilustrovao naslovnice za sprsko izdanje Tolkinovih  „Gospodara Prstenova“  i kako si se ti osećao kad su te pozvali da to uradiš?

Ne znam koliko ljudi zna. Ja nisam verovao ni da postoje ljudi van moje sobe pre Fejsa, a kamoli da neko gleda moje crteže ;-).
Moguće je da nikada pre i nikada posle Tolkina nisam bio srećniji, uplašeniji, histeričniji (i sve drugo sto se dogodi ljudima u panici i euforiji, a završava se na “nešto-nešto-eniji”). Znam da sam vrištao (što je normalna pojava kod mene), skičao (takođe), plakao i ispsovao jednog poznatog pisca koji je probao da pljuje Tolkina.

  1. Kako stojiš sa stripovima i koji bi strip junak ti bio?

Tarzan
(vrlo elegantno-popunjen, alergičan na džunglu, majmune i vlagu, koji mrzi lijane i veverice…)..ili..

Silver Surfer
(vrlo elegantno-popunjen, alergičan na ljude, sa strahom od daske i visina …)..ili..

Konan 
(vrlo elegantno-popunjen, alergičan na nasilje, sa klimom i kompjuterom..)..ili..

Bilo koji lik iz Alan Forda
(vrlo elegantno-popunjen)

  1. Da li je bilo trenutaka da se ljudima nisu dopale tvoje ilustracije, ili kad su drugi imali ideju kako ti to treba da nacrtaš, i šta onda? Da li je bilo trenutaka da se ljudima nisu dopale tvoje ilustracije

Bez prekida se to događa. Moja mama ne voli šta crtam (“opet tvoji  bezobrazluci..”UHAPSIĆE TE NEKO”), moje izdavače nerviram generalno, mnogo puta ja ne volim šta sam uradio, često se klijent i ja ne složimo da je to “najbolji-crtež-na-svetu-i-kakve-veze-ima-što-je-jazavac-go-i-što-drži-njihovu-supu-perajima”. To je cena koju plaćam. Mislim da su jednake gomile mojih objavljenih i odbačenih radova. Nadam se da ću ceo život raditi po svom, za sebe. Imam sreće pa se to često sviđa i drugima. Kada se ne svidi – nema para. Nije to neka velika cena da se plati.

  1. Svaki tvoj crtež je praktično kratak vic, kako uspevaš da zadržiš zdrav humor po kome si specifičan i postoji li neki recept za to?

Ja tekstom razgovaram sa autorom. Ni u razgovoru ne umem da budem ozbiljan, tako da i kad docrtavam tekst ja se kreveljim. Kada mi se tekst sviđa, ja se (crtežom) kikoćem, kada ne volim tekst, ja ga (crtežom) zavitlavam. Humor vidite zato što ne umem da budem ozbiljan.

  1. Knjige koje bi voleo da ilustruješ?

Ni jednu posebno. Knjige koje volim su kao susret sa starim prijateljem, a knjige koje su mi strane kao novo prijateljastvo. Oba su radost.

  1. Šta misliš, da li nam i dalje “samo Ale fale” ili nam fali nešto  drugo?

Fale nam Ale. I Karakondžule i Zmajevi. Puna mi je samoposluga Prinčeva i Princeza koje kmeče i Junaka i Junakinja koji se busaju u grudi (ok.više se busaju Jun(a)ci). Buka je velika. Zmajevi su odavno ugroženi.

  1. Postoji li neka boja koju ne voliš da koristiš?

Bilo koja politička. Sve su gadne.

  1. Da li te svi koji te upoznaju pitaju da im nacrtaš nešto ili da ih nacrtaš?

Lakše crtam nego što (pišem odgovore na pitanja!) nego što razgovaram, tako da je i meni lakše da nacrtam nešto, nego da ispišem posvetu.  (mada mi se češće obraćaju sa “komšija ispali su vam ključevi” “kad ćes da se oženiš”, “nemojte na tu stolicu slomiće se”…”jeste normalni obucite se”)

 Place to be – mesto koje te nikad ne ostavi ravnodušnim

Pirot, Njujork, stara Planina, Pariz, Kosančicev venac, Japan, stari Merkator, Rovinj…

  1. Take a book – preporuka knjige po tvom izboru

Ime vetra – Patrik Rotfus

 

O psima i ljudima

Sedim i ćutim, gledam ispred sebe. Boli me desno koleno. Imam malu cistu u njemu. Treba da smršam, rekli su mi. To bi trebalo da bude lako, samo treba da trošim više energije nego što unosim u sebe. Digao sam nogu na stolicu, pa mi je lakše.

Prolazi Sima, ne javi mi se, samo me pogleda. Sima je, pored svega ostalog, poznat i po tome što je posvećen ženama, predan im je, ali nije serijski zavodnik, uvek postoji samo jedna u njegovom životu. Sima zavodi svojom ličnošću, onim što jeste.

Noga mi je utrnula, loše sam je namestio, pa sam je spustio. Ne osećam je dobro, slaba je i ježi mi se koža dok je krv ponovo ispunjava. Čekam da proradi, pa ustanem, koleno me zaboli, pa opet sednem.

Ne sećam se Simine prve žene, samo znam da je s njom bio kratko i nestala je. Ne zna se kuda je otišla, s nekim, ili sama, ili joj se nešto desilo, samo je od jednog trenutka nije bilo. Malo je bio sam, a onda se pojavila Beba. Nisam ih često viđao, ali znam sve o njima. U stvari, samo znam da su se voleli. Voleli su se i to je na kraju krajeva  i sve što treba da se zna o njima. Onda se Beba razbolela. Dobila je udarac u telo i od tog udarca se nikad nije oporavila. Nekad je bilo malo bolje, nekad malo gore, i na kraju je umrla. Može da se kaže da je Sima to teško podneo, može da se upotrebi reč – podneo, jer je bio živ. To se videlo po tome što je pomerao telo s jednog mesta na drugo i ponekad jeo i pio vodu. Moglo bi da se kaže da je to bio Sima, jer je izgledao isto kao Sima, ali po svemu drugom bi se reklo da je to bila tuga lično. Dare mi je rekao da ga je čuo, na mestu na kome je poslednji put video Bebu, kako je izgovorio ove reči:

Izvini mala
ne živi mi se bez tebe
ali ovaj kavez od kostiju
izgleda radi sam od sebe.

Posle toga, Simino telo je glumilo Simu još pola godine, izgledalo je da telo neće moći još dugo, a onda se pojavila Iskra. Iskra je u sebi  imala radosti za najmanje dva života, i odmah je dozvala Simu nazad u njegovo telo. Skoro odmah, jer se malo otimao, stalno je pričao o Bebi, ali sila Iskrinog života rušila je i grlila sve pred sobom, pa je na kraju srušila i zagrlila i Bebinu smrt.

Sad Sima opet ima ženu i opet živi, bar drugi put u životu. Često hodaju goli po kraju i grle se. Sima ponekad leži na leđima, kao baš sad, leži kao kamen, nepomičan, i samo pogledom prati Iskru dok kruži oko njega, i ponekad mu priđe i gurne ga glavom.

Sedim i gledam ih, ćutim, živi mi se, plače mi se, umire mi se od radosti, živi mi se od smrti, počinje da me boli Ahilova tetiva pa dižem nogu na stolicu, znam da će da utrne, ali znam i da je to samo moje telo. Treba se pozabavim njim, ipak. A to bi trebalo da bude lako, samo moram da unosim u njega više radosti nego što trošim.

Jednostavna, jasna i glasna

Oduvek znala da je umetnost pravac u kom želi da ide, ali ne i kojim putem. Kaže da je i dalje otvorena za nove pozive. Dizajn je privlači jer ga između ostalog doživljava kao interesantnu igricu svedene estetike i forme razmišljanja, i ne samo dizajn nego i njegova primena. Uticaje prima iz svega što je okružuje i u svemu skuplja inspiraciju koja je podstiče da ide dalje i šire. Nas je inspirisala, vi je upoznajte – vizuelna umetnica Sanja Stojkov, naše Lice inspiracije.

  1. Kako bi najjednostavinija Sanja opisala sebe?
    Još uvek nemam jednostavan odgovor na to pitanje.

 

  1. Šta je prelomilo da odeš u umetnike i da dizajn odabereš kao svoj poziv?
    Odrasla sam uz umetnost u slikarskoj porodici. Oduvek sam znala da želim u tom pravcu da idem, ali ne i kojim putem. I dalje sam otvorena za nove pozive, a između ostalog tu je i dizajn koji me privlači iz više razloga, između ostalog dizajn doživljavam kao jako interesantnu igricu svedene estetike i forme razmišljanja.

 

  1. Sećaš li se rada koji si videla kad si pomislila, sjajno, jednog dana ću i ja ovako?
    Ne bih mogla da izdvojim jedan rad, konstantno me oduševljavaju stvari u životu, ljudi, razmišljanja, kreacija, priroda, prijatelji i one čije radove gledam iz daleka. To je nešto što me inspriše podstiče da idem dalje i šire.

 

  1. U kom trenutku prestaje učenje, a kad počinje zabava?
    Po meni učenje ne prestaje nikad, a zabava bi trebala da traje zauvek. Trudim se da živim tim balansom u životu.

 

  1. Tvoje ilustracije su pomalo drugačije od stvari koje se mogu videti na sceni i neguješ specifičan dizajn, odakle crpiš inspiraciju?
    Inspiraciju crpim iz nekog ličnog doživljaja realnosti. Volim da se izražavam jako minimalistički, a nekad sa druge strane jako dekorativno. Minimalizam možda crpim iz ravnice gde sam odrasla, a dekoraciju ispoljavam možda sa potrebom da otputujem mnogo dalje u druge kulture koje mi zagolicaju maštu.

 

  1. Gde sve vidiš primenu svojih ilustracija?
    Volim da vidim primenljivost mojih radova u različitim formama, verovatno je to proizašlo iz studiranja dizajna na primenjenoj, ali to svakako prihvatam i potenciram jer to dosta proširuje igricu i čini je zanimljivijom. Imam dosta ideja i planova u različitim sferama gde bih volela da se oprobam. A što se tiče same ilustracije, najčešće je primenjujem u tetoviranju ali i u drugim formama. Na primer poslednje što sam imala veliko zadovoljstvo da radim su ilustracije za novi broj Liceulice. Broj koji ćete moći da nađete na ulicama Beograda i kupovinom podržite opstanak jedinih uličnih novina koje pored informativnog sadržaja daju mogućnost našim sugrađanima na ivici egzistencije da prodajom od svakog broja zarade pola. Takođe mi je bilo zadovoljstvo raditi za tako nešto jer je divan primer kako svako može na svoj način da se bori i pomogne, u ovom slučaju moje ilustracije idu uz tekst koji se bavi različitim problemima o položaju žene danas, što je nešto o čemu dosta ljudi nije informisano i iz tog razloga se tema feminizam shvata odbojno i pogrešno, a to ne čini rešenje već prolongiranje već postojećih problema. Ovakva primena ilustracija me definitivno ispunjava na poseban način.

Liceulice_original

 

  1. Tvoj tattoo stil je karakterističan i dosta se Mandala provlači kao motiv, zašto?
    Mandala je za mene neki vid duhovne estetike. U crtanju me privlači povezivanje sa sve prisutnom geometrijom koja je u nama i oko nas. Na neki način mi prija meditativno crtanje u spiralu u nedogled repetativne motive.

13029589_10209550670752864_2134326457192163924_o

12496118_10209219636717220_8776080443799678473_o

 

  1. Da li ljudi sami biraju tetovaže ili ti prepuštaju izbor u potpunosti?
    Uglavnom sami biraju tetovažu dok mi se prepuštaju u potpunosti. Volim da saslušam priče ljudi koji mi dozvoljavaju da im nešto njima veoma značajno zabeležim na kožu do kraja njihove fizičog postojanja. Ja možda ograničavam moj rad za druge ljude jer radim na specifičan način i samo sa crnom bojom, ali tako ja mogu najiskrenije da pretočim tu priču u grafičku formu. U ovakvoj vrsti saradnje stvarno dolazi do zanimljivih rešenja i samu realizaciju ja jako specifično doživljavam. Trudim se da u svojim mogućnostima pružim najlepše što mogu da oni budu srećni jer su u tom momentu stvarno oni bitniji od mene. Tetoviranje na neki način baš specifično i duhovno doživljavam i svaka tetovaža je posebna kao što je posebna osoba koja je nosi i stoga volim što se krećem u nekim krugovima preporuke, a ne u studiju masovne proizvodnje koji je možda izgubio čar. Radim u sjajnom studiju sa prijateljima i svako od mojih kolega unutar kuće neguje specifičan stil u kojem se možete pronaći. Dva studija jedna ljubav: Das Tattooz i Kobra Deluks.

 10604067_10209219636997227_3608457496504953126_o

 

12970769_10209500780145630_3140205357233663751_o

  1. Koja je najčešća poruka koju želiš da preneseš kroz svoj rad?
    Zavisi, nekad želim da poruka bude jednostavna, jasna i glasna, a nekad volim da se izrazim bez poruke, na bazi čiste emocije i estetike koja opet meni ima oplemenjujuću vrednost.

13391382_10209971412871154_7830727346069003612_o 12764520_10208995508954166_5393717121084719507_o

  1. Place to be – mesto koje te ne ostavlja ravnodušnim.
    Upravo sam se vratila iz Barselone i to je mesto koje me već neko vreme vuče da mu se vratim i koje me definitivno ne ostavlja ravnodušnom.
  1. Take a book – knjiga koju preporučuješ za čitanje.
    Poslednje što sam pročitala pa sam pod najvežijim utiskom je knjiga koju mi je prijateljica poklonila, zove se ,,Prorok“, a autor je Halil Džubran i svakako bih je preporučila dalje, jer je kao zbirka prelepih i različitih shvatanja i podseća na neke osnovne vrednosti koje danas nisu u prvom planu.

    13. Gde vidiš sebe u budućnosti i u kom pravcu bi volela da se razvijaš?
           Vidim sebe kao freelance dizajnera negde u toplijim krajevima kako tetoviram u japankama neke divne ljude

   14. Inspiriši me u tri reči.

Imam samo jednu…

Sve što Sanja radi možete pogledati na sledećim linkovima, uživajte, mi jesmo!
https://www.behance.net/neon

https://www.instagram.com/neon_blck/

http://neonb1ack.tumblr.com/https://

www.facebook.com/sanja.stojkov

Moranje

Danas sam se dopisivao s prijateljem. On i ja se ne dopisujemo često, samo kad je neophodno. Danas mi je pisao nekim važnim povodom, a ja sam baš danas čuo da mu se nedavno desilo nešto neprijatno, da ga je život pogodio čistim krošeom u donju vilicu, da ga je nokautirao. On mi to nije spomenuo, pa sam pokrenuo tu temu, pitao sam ga da li je sposoban da izdrži to na na nogama.
Rekao mi je da je pao, i da je ustao znojav i krvav, ali jači od svih protivnika.
Rekao sam mu ono što su mene učili neki ljudi s kojima sam proveo dosta vremena. Rekao sam mu da nema padanja, da ne važi ono da možeš da padneš ako posle ustaneš. Da moraš da naučiš da izdržiš nokaut na nogama, da imaš prava da se onesvestiš, da krvariš, da ne znaš gde si, ali da sve vreme moraš da budeš na nogama, lud, slep, obnevideo, ali na nogama. Rekao sam mu da čovek mora da pada da bi naučio da ne pada, i kad jednom nauči, to je to, više nema padanja, ostaju samo nokauti na nogama, jer će nokauta biti, ali će biti i nogu koje će van svih zakona svega biti nepobedive.
Nije me pitao kako će onesvešćen znati da nije pao, ali rekao sam mu – Znaćeš. – Jer je to baš tako, samo znaš da nisi pao, u najgorem slučaju to vidiš u očima protivnika. Ono što mu nisam rekao jeste to, da da bi uvek bio spreman da pobedi, mora da se pretvori u svog protivnika, i da će onda znati svaki njegov sledeći potez, i da će moći savršeno da mu parira. To su me isto naučili ali to mu nisam rekao jer to ni ja do kraja ne razumem, mada osećam da nema duše na ovom svetu koja ima drugog protivnika do samog sebe.
On mi je na sve to odgovorio nešto suludo, jer se mi samo takvim stvarima i bavimo, pa sam mu rekao da mu sve verujem, jer mu stvarno sve verujem. On mi je rekao – Moraš. – Odgovorio sam mu – Jedino zato ti i verujem.

Nedelja

Nedelja je zvuk aparata za brijanje.
Braunovog, ne nekog drugog. Braunovog električnog aparata. Toliko puta sa pažnjom čišćenog iznad lavaboa u kupatilu četkicom namenjenom baš za to.
Nedelja je zvuk miksera koji muti šlag.
Šlag koji posle dođe na dve patišpanj kore, između kojih su ravnomerno raspoređene jagode u kremu od jaja i šećera.
Šlag koji fali na nekim delovima, a koji se primeti da fali tek kad se torta iznese posle ručka na sto.
Nedelja su otvoreni prozori i prostiranje veša dok se komšije dovikuju.
Čistog veša koji miriše na lavandu i štirak dok se leluja na kanapu zakačenom između dva zida.
Nedelja je miris pržene kafe.
Zvuk starog gvozdenog ručnog mlina, i okretanja ručke koja ponekad zapinje, u smeru suprotnom od kazaljke na satu.
I mirisa kad zrnce padne na vrelu ringlu pa zamiriše cela kuća na zagoreli miris kafe.
Nedelja je supa sa rezancima i rinflajš. Koji prvo niko neće, a posle se svi pitaju zašto nisu ponuđeni.
Nedelja je zvuk lupanja tanjira i lupanje svinjskih šnicli o kuhinjski radni deo.
Nedelja je zvuk escajga koji zvecka.
Nedelja je Radio Beograd jedan i emisija u podne.
Nedelja je buka, smeh i pričanje punim ustima.
Nedelja je muzika uz koju pereš sudove.
Nedelja je televizor posle ručka i neki špageti vestern u kome unapred znaš da će da pobede kauboji, iako potajno navijaš za indijance.
Nedelja je dremanje na pola filma.
Nedelja je čitanje novina na miru.
Nedelja je cveće u vazi.
Nedelja je nedeljiv dan.
Nedelja je dom.