admin

O psima i ljudima

Sedim i ćutim, gledam ispred sebe. Boli me desno koleno. Imam malu cistu u njemu. Treba da smršam, rekli su mi. To bi trebalo da bude lako, samo treba da trošim više energije nego što unosim u sebe. Digao sam nogu na stolicu, pa mi je lakše.

Prolazi Sima, ne javi mi se, samo me pogleda. Sima je, pored svega ostalog, poznat i po tome što je posvećen ženama, predan im je, ali nije serijski zavodnik, uvek postoji samo jedna u njegovom životu. Sima zavodi svojom ličnošću, onim što jeste.

Noga mi je utrnula, loše sam je namestio, pa sam je spustio. Ne osećam je dobro, slaba je i ježi mi se koža dok je krv ponovo ispunjava. Čekam da proradi, pa ustanem, koleno me zaboli, pa opet sednem.

Ne sećam se Simine prve žene, samo znam da je s njom bio kratko i nestala je. Ne zna se kuda je otišla, s nekim, ili sama, ili joj se nešto desilo, samo je od jednog trenutka nije bilo. Malo je bio sam, a onda se pojavila Beba. Nisam ih često viđao, ali znam sve o njima. U stvari, samo znam da su se voleli. Voleli su se i to je na kraju krajeva  i sve što treba da se zna o njima. Onda se Beba razbolela. Dobila je udarac u telo i od tog udarca se nikad nije oporavila. Nekad je bilo malo bolje, nekad malo gore, i na kraju je umrla. Može da se kaže da je Sima to teško podneo, može da se upotrebi reč – podneo, jer je bio živ. To se videlo po tome što je pomerao telo s jednog mesta na drugo i ponekad jeo i pio vodu. Moglo bi da se kaže da je to bio Sima, jer je izgledao isto kao Sima, ali po svemu drugom bi se reklo da je to bila tuga lično. Dare mi je rekao da ga je čuo, na mestu na kome je poslednji put video Bebu, kako je izgovorio ove reči:

Izvini mala
ne živi mi se bez tebe
ali ovaj kavez od kostiju
izgleda radi sam od sebe.

Posle toga, Simino telo je glumilo Simu još pola godine, izgledalo je da telo neće moći još dugo, a onda se pojavila Iskra. Iskra je u sebi  imala radosti za najmanje dva života, i odmah je dozvala Simu nazad u njegovo telo. Skoro odmah, jer se malo otimao, stalno je pričao o Bebi, ali sila Iskrinog života rušila je i grlila sve pred sobom, pa je na kraju srušila i zagrlila i Bebinu smrt.

Sad Sima opet ima ženu i opet živi, bar drugi put u životu. Često hodaju goli po kraju i grle se. Sima ponekad leži na leđima, kao baš sad, leži kao kamen, nepomičan, i samo pogledom prati Iskru dok kruži oko njega, i ponekad mu priđe i gurne ga glavom.

Sedim i gledam ih, ćutim, živi mi se, plače mi se, umire mi se od radosti, živi mi se od smrti, počinje da me boli Ahilova tetiva pa dižem nogu na stolicu, znam da će da utrne, ali znam i da je to samo moje telo. Treba se pozabavim njim, ipak. A to bi trebalo da bude lako, samo moram da unosim u njega više radosti nego što trošim.

Jednostavna, jasna i glasna

Oduvek znala da je umetnost pravac u kom želi da ide, ali ne i kojim putem. Kaže da je i dalje otvorena za nove pozive. Dizajn je privlači jer ga između ostalog doživljava kao interesantnu igricu svedene estetike i forme razmišljanja, i ne samo dizajn nego i njegova primena. Uticaje prima iz svega što je okružuje i u svemu skuplja inspiraciju koja je podstiče da ide dalje i šire. Nas je inspirisala, vi je upoznajte – vizuelna umetnica Sanja Stojkov, naše Lice inspiracije.

  1. Kako bi najjednostavinija Sanja opisala sebe?
    Još uvek nemam jednostavan odgovor na to pitanje.

 

  1. Šta je prelomilo da odeš u umetnike i da dizajn odabereš kao svoj poziv?
    Odrasla sam uz umetnost u slikarskoj porodici. Oduvek sam znala da želim u tom pravcu da idem, ali ne i kojim putem. I dalje sam otvorena za nove pozive, a između ostalog tu je i dizajn koji me privlači iz više razloga, između ostalog dizajn doživljavam kao jako interesantnu igricu svedene estetike i forme razmišljanja.

 

  1. Sećaš li se rada koji si videla kad si pomislila, sjajno, jednog dana ću i ja ovako?
    Ne bih mogla da izdvojim jedan rad, konstantno me oduševljavaju stvari u životu, ljudi, razmišljanja, kreacija, priroda, prijatelji i one čije radove gledam iz daleka. To je nešto što me inspriše podstiče da idem dalje i šire.

 

  1. U kom trenutku prestaje učenje, a kad počinje zabava?
    Po meni učenje ne prestaje nikad, a zabava bi trebala da traje zauvek. Trudim se da živim tim balansom u životu.

 

  1. Tvoje ilustracije su pomalo drugačije od stvari koje se mogu videti na sceni i neguješ specifičan dizajn, odakle crpiš inspiraciju?
    Inspiraciju crpim iz nekog ličnog doživljaja realnosti. Volim da se izražavam jako minimalistički, a nekad sa druge strane jako dekorativno. Minimalizam možda crpim iz ravnice gde sam odrasla, a dekoraciju ispoljavam možda sa potrebom da otputujem mnogo dalje u druge kulture koje mi zagolicaju maštu.

 

  1. Gde sve vidiš primenu svojih ilustracija?
    Volim da vidim primenljivost mojih radova u različitim formama, verovatno je to proizašlo iz studiranja dizajna na primenjenoj, ali to svakako prihvatam i potenciram jer to dosta proširuje igricu i čini je zanimljivijom. Imam dosta ideja i planova u različitim sferama gde bih volela da se oprobam. A što se tiče same ilustracije, najčešće je primenjujem u tetoviranju ali i u drugim formama. Na primer poslednje što sam imala veliko zadovoljstvo da radim su ilustracije za novi broj Liceulice. Broj koji ćete moći da nađete na ulicama Beograda i kupovinom podržite opstanak jedinih uličnih novina koje pored informativnog sadržaja daju mogućnost našim sugrađanima na ivici egzistencije da prodajom od svakog broja zarade pola. Takođe mi je bilo zadovoljstvo raditi za tako nešto jer je divan primer kako svako može na svoj način da se bori i pomogne, u ovom slučaju moje ilustracije idu uz tekst koji se bavi različitim problemima o položaju žene danas, što je nešto o čemu dosta ljudi nije informisano i iz tog razloga se tema feminizam shvata odbojno i pogrešno, a to ne čini rešenje već prolongiranje već postojećih problema. Ovakva primena ilustracija me definitivno ispunjava na poseban način.

Liceulice_original

 

  1. Tvoj tattoo stil je karakterističan i dosta se Mandala provlači kao motiv, zašto?
    Mandala je za mene neki vid duhovne estetike. U crtanju me privlači povezivanje sa sve prisutnom geometrijom koja je u nama i oko nas. Na neki način mi prija meditativno crtanje u spiralu u nedogled repetativne motive.

13029589_10209550670752864_2134326457192163924_o

12496118_10209219636717220_8776080443799678473_o

 

  1. Da li ljudi sami biraju tetovaže ili ti prepuštaju izbor u potpunosti?
    Uglavnom sami biraju tetovažu dok mi se prepuštaju u potpunosti. Volim da saslušam priče ljudi koji mi dozvoljavaju da im nešto njima veoma značajno zabeležim na kožu do kraja njihove fizičog postojanja. Ja možda ograničavam moj rad za druge ljude jer radim na specifičan način i samo sa crnom bojom, ali tako ja mogu najiskrenije da pretočim tu priču u grafičku formu. U ovakvoj vrsti saradnje stvarno dolazi do zanimljivih rešenja i samu realizaciju ja jako specifično doživljavam. Trudim se da u svojim mogućnostima pružim najlepše što mogu da oni budu srećni jer su u tom momentu stvarno oni bitniji od mene. Tetoviranje na neki način baš specifično i duhovno doživljavam i svaka tetovaža je posebna kao što je posebna osoba koja je nosi i stoga volim što se krećem u nekim krugovima preporuke, a ne u studiju masovne proizvodnje koji je možda izgubio čar. Radim u sjajnom studiju sa prijateljima i svako od mojih kolega unutar kuće neguje specifičan stil u kojem se možete pronaći. Dva studija jedna ljubav: Das Tattooz i Kobra Deluks.

 10604067_10209219636997227_3608457496504953126_o

 

12970769_10209500780145630_3140205357233663751_o

  1. Koja je najčešća poruka koju želiš da preneseš kroz svoj rad?
    Zavisi, nekad želim da poruka bude jednostavna, jasna i glasna, a nekad volim da se izrazim bez poruke, na bazi čiste emocije i estetike koja opet meni ima oplemenjujuću vrednost.

13391382_10209971412871154_7830727346069003612_o 12764520_10208995508954166_5393717121084719507_o

  1. Place to be – mesto koje te ne ostavlja ravnodušnim.
    Upravo sam se vratila iz Barselone i to je mesto koje me već neko vreme vuče da mu se vratim i koje me definitivno ne ostavlja ravnodušnom.
  1. Take a book – knjiga koju preporučuješ za čitanje.
    Poslednje što sam pročitala pa sam pod najvežijim utiskom je knjiga koju mi je prijateljica poklonila, zove se ,,Prorok“, a autor je Halil Džubran i svakako bih je preporučila dalje, jer je kao zbirka prelepih i različitih shvatanja i podseća na neke osnovne vrednosti koje danas nisu u prvom planu.

    13. Gde vidiš sebe u budućnosti i u kom pravcu bi volela da se razvijaš?
           Vidim sebe kao freelance dizajnera negde u toplijim krajevima kako tetoviram u japankama neke divne ljude

   14. Inspiriši me u tri reči.

Imam samo jednu…

Sve što Sanja radi možete pogledati na sledećim linkovima, uživajte, mi jesmo!
https://www.behance.net/neon

https://www.instagram.com/neon_blck/

http://neonb1ack.tumblr.com/https://

www.facebook.com/sanja.stojkov

Moranje

Danas sam se dopisivao s prijateljem. On i ja se ne dopisujemo često, samo kad je neophodno. Danas mi je pisao nekim važnim povodom, a ja sam baš danas čuo da mu se nedavno desilo nešto neprijatno, da ga je život pogodio čistim krošeom u donju vilicu, da ga je nokautirao. On mi to nije spomenuo, pa sam pokrenuo tu temu, pitao sam ga da li je sposoban da izdrži to na na nogama.
Rekao mi je da je pao, i da je ustao znojav i krvav, ali jači od svih protivnika.
Rekao sam mu ono što su mene učili neki ljudi s kojima sam proveo dosta vremena. Rekao sam mu da nema padanja, da ne važi ono da možeš da padneš ako posle ustaneš. Da moraš da naučiš da izdržiš nokaut na nogama, da imaš prava da se onesvestiš, da krvariš, da ne znaš gde si, ali da sve vreme moraš da budeš na nogama, lud, slep, obnevideo, ali na nogama. Rekao sam mu da čovek mora da pada da bi naučio da ne pada, i kad jednom nauči, to je to, više nema padanja, ostaju samo nokauti na nogama, jer će nokauta biti, ali će biti i nogu koje će van svih zakona svega biti nepobedive.
Nije me pitao kako će onesvešćen znati da nije pao, ali rekao sam mu – Znaćeš. – Jer je to baš tako, samo znaš da nisi pao, u najgorem slučaju to vidiš u očima protivnika. Ono što mu nisam rekao jeste to, da da bi uvek bio spreman da pobedi, mora da se pretvori u svog protivnika, i da će onda znati svaki njegov sledeći potez, i da će moći savršeno da mu parira. To su me isto naučili ali to mu nisam rekao jer to ni ja do kraja ne razumem, mada osećam da nema duše na ovom svetu koja ima drugog protivnika do samog sebe.
On mi je na sve to odgovorio nešto suludo, jer se mi samo takvim stvarima i bavimo, pa sam mu rekao da mu sve verujem, jer mu stvarno sve verujem. On mi je rekao – Moraš. – Odgovorio sam mu – Jedino zato ti i verujem.

Nedelja

Nedelja je zvuk aparata za brijanje.
Braunovog, ne nekog drugog. Braunovog električnog aparata. Toliko puta sa pažnjom čišćenog iznad lavaboa u kupatilu četkicom namenjenom baš za to.
Nedelja je zvuk miksera koji muti šlag.
Šlag koji posle dođe na dve patišpanj kore, između kojih su ravnomerno raspoređene jagode u kremu od jaja i šećera.
Šlag koji fali na nekim delovima, a koji se primeti da fali tek kad se torta iznese posle ručka na sto.
Nedelja su otvoreni prozori i prostiranje veša dok se komšije dovikuju.
Čistog veša koji miriše na lavandu i štirak dok se leluja na kanapu zakačenom između dva zida.
Nedelja je miris pržene kafe.
Zvuk starog gvozdenog ručnog mlina, i okretanja ručke koja ponekad zapinje, u smeru suprotnom od kazaljke na satu.
I mirisa kad zrnce padne na vrelu ringlu pa zamiriše cela kuća na zagoreli miris kafe.
Nedelja je supa sa rezancima i rinflajš. Koji prvo niko neće, a posle se svi pitaju zašto nisu ponuđeni.
Nedelja je zvuk lupanja tanjira i lupanje svinjskih šnicli o kuhinjski radni deo.
Nedelja je zvuk escajga koji zvecka.
Nedelja je Radio Beograd jedan i emisija u podne.
Nedelja je buka, smeh i pričanje punim ustima.
Nedelja je muzika uz koju pereš sudove.
Nedelja je televizor posle ručka i neki špageti vestern u kome unapred znaš da će da pobede kauboji, iako potajno navijaš za indijance.
Nedelja je dremanje na pola filma.
Nedelja je čitanje novina na miru.
Nedelja je cveće u vazi.
Nedelja je nedeljiv dan.
Nedelja je dom.

Mala svetla oaza

  1. Od mašinstva do dizajna i obrade gvožđa, da li je jedno vodilo drugom i kako je počela ova priča?

Zapravo vezivno tkivo od početka do sada je pozorište, tačnije amatersko pozorište „Susret.” Tamo sam upoznao razne zanimljive ljude…neki od njih su radili na radiju. To me je zainteresovalo i narednih 10 godina sam radio na nekoliko radio stanica, a na jednoj bio i direktor nekoliko godina. Voleo sam filmove i jedne godine su na Festu bile rane jutarnje projekcije. Bio je februar…sunčano jutro…Knez Mihailova…i beogradski izlog…zastao sam žureći  na projekciju jer sam u izlogu video lampu…to je momenat kada se desio zaokret u mom životu. Naravno ne istog momenta, ali tada je zasejana ideja o bavljenju lampama. Traje i dalje….

mishalampe-0045

  1. Kako se rodila ljubav prema ovoj vrsti umetnosti, prvenstveno mislim na umetnost od recikliranih sirovina, i sećate li se koji je bio prvi predmet koji ste napravili?

Ljubav se desila za lampe onog magičnog jutra ispred Beoizloga. A prema reciklaži sasvim slučajno. U radionici sam imao staru porodičnu hoklicu u veoma lošem stanju. Jednog dana se raspala i tada sam, pošto više nisam imao na šta da sednem, bio prisiljen da napravim nešto za sedenje u radionici. Pošto se hoklica rastavila na 3 dela nastale su 3 potpuno nove stolice od isključivo raspolozivih parčića u radionici. Kako su me posećivali razni ljudi u radionici, počeli su da se interesuju da kupe baš te nastale ni iz čega…tako sam počeo da koristim otpad i stare predmete i od njih pravio potpuno nove stvari…znači hoklice su krive za upcycling i recycling  fazu u mom radu. Hvala na tome staroj dedinoj hoklici.

  1. Da li sebe doživljate više kao majstora ili kao umetnika?

Verovatno nešto između. Jer nisam veštinu stekao na pravi način. Pre bavljenja lampama nisam koristio nikad čekić svojim rukama…naučio sam to na teži način, sam i polako. Možda je to doprinelo tome da kombinujem različite materijale na neočekivan način. Sad je na drugom da ceni kako to kombinovanje da nazove.

mishalampe-0029

  1. Kako su se lampe izdvojile, postoji li nešto posebno što vas vezuje za njih?

Volim sunce, volim da nešto može da pomogne da se osećate da je leto čak i usred zime.  Mislim da to može da se izvede pomoću lampi. Da se napravi kutak koji će svetleti tako da se osetite srećno i ušuškano dok je  napolju oblačno ili zima i pada sneg. znači stvaranje male oaze pomoću svetla. A i zabavno je.

mishalampe-0022

  1. Odakle crpite inspiraciju za oblike predmeta i dizajn?

Inspiraciju crpim iz ljudi oko sebe, prirode ali i sa otpada, a ponekad i pored kontejnera. Tamo se nekad nalaze odbačene stvari od kojih mogu nastati divne stvari. Dešavalo se da mi ljudi, posle mog tretmana njihovih odbačenih stvari otkupe te stvari koje su odbacili.
Inspiracija je svuda…pustiti maštu na volju je dobitna kombinacija.

  1. Sve vaše lampe su ručno izrađene, neke u mini serijama, a neke su unikat. Da li vam je žao kad se odvajate od nekog predmeta koji ste izradili u jednom primerku?

Od nekih se jedva odvojim, dok druge jedva čekam da ih se otarasim. Nema pravila. Samo ove, od kojih jedva čekam da se otarasim, kad se sretnem sa njima posle nekog vremena ponovo se povežemo i krenu ponovne simpatije. A ponekad se naravno desi da napravim samo jedan primerak i da mi nedostaju. Jer nekako su deo vas. Ali i kod primopredaje i jednih i drugih imam tremu dok ih ne vidi novi vlasnik. Posle prvog titraja osmeha sve prođe. Osetite zadovoljstvo (:

pachhearth-3

  1. Gde nabavljate materijal za izradu svojih umetnina, i kad znate da ste naišli na dragocenost?

Materijal,  kao i inspiracija je svuda, na stovarištu, gradilištu, otpadu, pored kontejnera, kod prijatelja u garaži. Ljudi oko mene su se već navikli pa spremaju stvari koje žele da odbace i donose mi ih ili ja odem i pokupim. Sa najvećim dragocenostima se susrećem u najvećem broju slučajeva na buvljaku. To je za mene zlatni rudnik.

  1. Vaše lampe su upečatljiv detalj u svakom ambijentu, a originalni stil i te kako prepoznatljiv, da li je spontano došlo do toga ili ste unapred znali kako želite da vaša dela izgledaju?

Pa ja se nadam da je taj moj stil prepoznatljiv. Do njega nije došlo slučajno nego mislim da je rezultat dugogodišnjeg rada i iskustva. Da se vremenom nadograđuje i možda i pomalo menja, ali da bi neko ko je upoznat sa mojim radom mogao da prepozna.

  1. Kakva je rekacija ljudi na vaše rukotvorevine i kakve ponude sve dobijate?

Mislim da je ovo pitanje za one koji vole moje lampe ili možda ne vole. A što se ponuda tiče raznolike su…od lampi za stanove do rasvetnih instalacija za kafiće i igrane serije poput “Otvorenih vrata” i “Sinđelići.”

  1. Gde i kako mogu da se poruče vaše lampe i da li izlazite ličnim željama u susret, odnosno da li je moguće “izvoljevanje” J?

Izvoljevanje je dozvoljeno i moto je nemoguće ne postoji. Postoji rešenje za svaki prostor i ispunjavanje želja se podrazumeva.

  1. Koji vaši radovi su najpopularniji kod ljudi?

Najpopularniji model je Ordinary Girl.  To je korset lampa u različitim verzijama. Kao i hoklica od paleta. Dovoljno je da ukucaju na Facebooku mishalampe i odu na neki od profila…pronjuškaju i nešto odaberu…najsigurnije je preko instagrama https://www.instagram.com/mishalampe/KorSet with Lace004 (1)

KorSet with Lace002

  1. Place to be – mesto koje vas ne ostavlja ravnodušnim

Place to be je definitivno Barselona. Tamo se osećate kao kod kuće a i celo okruženje je umetnički orjentisano. Tako da bi tamo mogao i živeti i raditi.

  1. Take a book – knjiga po preporuci

Gospodari prstenova.”
Mašta na kvadrat i kub. Predeli, bića i čak ceo jedan izmaštamo jezik.  Za mene najbolje ikada.

  1. InspirishiMe sa 3 reči…

SvE je Izvodljivo.

 

Brzina

Ovako je to bilo, jednog prohladnog kasnog popodneva, u avgustu ove godine.

Muškarac kome je davno prošla prva mladost, moglo bi da se kaže i da je taj muškarac oronuo, čak i da ne vodi mnogo računa o sebi, hodao je dugačkom ulicom, u levoj ruci je nosio kesu iz apoteke, a u desnoj telefon s uključenom kamerom, išao je da se nađe s dva druga i usput fotografisao bare, slivnike, oglase na banderama i sve što mu je privlačilo pažnju. U jednom trenutku, pažnju mu je privukla visoka devojka s žutom kosom, na oko trideset metara od njega, ispred kioska u kome se prodaje hrana, koja je čekala naslonjena laktovima na na sto barske visine. Odmah zatim primetio je i mladog muškarca koji je stajao s njom. Čim ga je ugledao, on mu je zaokupio svu pažnju, jer ga je podsetio na njega samog, od pre trista godina.

Možda bi moglo da se kaže i da mu je malo pozavideo, da je pomisllio kako je taj klinac loše odabrao frizuru i patike, u najmanju ruku. Moglo bi sa sigurnošću da se tvrdi da je pomislio da bi on tu mladost i snagu mnogo bolje iskoristio, kad bi mu se nekako moglo. Dok je sve to mislio, došlo je vreme da prođe pored njih, i on je prolazio, i baš kad se našao pored tog momka, desna noga mu je skliznula po mokroj gumi ispred kioska, telo mu je bilo dovedeno na ivicu padanja, a momak je to ugledao, munjevito se okrenuo od devojke, i prihvatio ga za lakat desne ruke, lako, s tačno onoliko snage koliko je bilo potrebno da ga spase od pada. U sledećem trenutku, obojica su se okrenuli jedan ka drugom. Momak se nežno osmehnuo, a hodač s kesom i telefonom je verovatno uradio isto to, mada se ne seća, i rekao – Hvala.

Moglo bi da se pomisli da mu je taj momak stao na muku, da ga je dokrajčio u njegovim tajnim mislima, ali to skoro sigurno ne bi bila istina. Istina je, kao što svi znamo, neuhvatljiva, ali možda može, ponekad, bar na trenutak da bude vidljiva golim okom, možda baš dok neko nekoga pridržava da ne zaluta u mračnim hodnicima straha od prolaznosti, munjevitim, nežnim osmehom.

Ulje na vodi

Kažu alasi da gde ima školjki i rečnih rakova, tu je čista voda.

Ljudi znaju da kažu da nije, ali ja verujem puževima i školjkama. Ima dana kad stopala sama znaju da se zalete u te školjke i te rečne rakove, brigajući za bol koji je svakim korakom sve jači dok se pod vodom njihove oštre ivice zarivaju u njih do krvi. Znaju da jure bisere za koje su im davno ispričali da će ih naći u tim školjkama.
Biser iz moje školjke se zove Dunav.

Tu mi rečni rakovi pripadamo leti.

Da sednemo na obalu i gledamo u dva čamca parkirana ispred, i da mislimo kako toj slici nedostaje jedan zeleni svetionik. Da vidimo pored devojku što čita knjigu i povremeno provrti pramen kose kroz prste, možda u trenutku kad u knjizi postane baš napeto, a zatim se osmehne i ti znaš da je ipak u redu. Da vidimo ispred nas na obodu vode zamak od peska koji nastaje pod rukama dva brata. Da čujemo smeh dve žene dok igraju karte, i tobožnu ljutnju jedne, jer sumnja da ova druga vara na kartama. Da se nasmejemo dvema kul devojkama, što piju pivo iz dvolitre i pevaju naglas „Vreme otkazanih letova” dok slušaju Bijelo Dugme sa radija koji su ponele i zabole u pesak. Da vidimo cigančića kako pleše ispred Frikomovog frižidera jednoj devojci za sladoled i to za King ili Kornet, nikako za manje.

I da širom otvorenih očiju upijamo zalazak sunca gledajući penušave bele vrhove na blago naboranim talasima Dunava i rečne galebove iznad.

I da zapamtimo da nama pripada to.
Taj trenutak u kom je sve naše.

Moj je grad to veče dobio luku.

Avokado za doručak

U svom radu ima tendenciju da predstavi svakodnevne trenutke, koji su po njoj možda malkice zanemareni u ovom vrtlogu zvanog „savremeni život“. Mala zadovoljstva ili misli koje pretvara u svoja dela, a kod kojih vizualna inspiracija dolazi iz različitih izvora i sa različitih strana. Često je pod uticajem japanske estetike, Art Nouveau pravca, filmova, stripova, crtanih filmova i nepresušnog izvora – interneta. Ona je grafički dizajner i ilustrator Tanja Mirković.

1. Ko je Tanja Mirković iz komšiluka, a ko je Tanja ilustrator i grafički dizajner?

U freelance-u uglavnom nema podvajanja na poslovnu i kućevnu ličnost, zato što se crtanje i dizajniranje dešava baš tu u komšiluku, radno vreme je vrlo relativan pojam, tako da se ta dva aspekta konstantno prepliću. Zbog toga veoma cenim mogućnost da usred radnog vremena odem u vožnju biciklom ili skoknem do pijace ako mi se hoće, a podjednako ne osetim kao problem kada imam posla uveče ili vikendom…A ko sam – jedna sasvim obična osoba, koja se trudi kao i ostatak sveta, da živi ovaj život najbolje što ume u trenutim okolnostima.001_tanjamirkovic_custommad

2. Kako i kada si otkrila dizajn i šta je prelomilo da to odabereš kao svoj poziv?


Kao dete sam obožavala crtane filmove, ilustrovane knjige, bajke i fantazije… I do danas se to nije promenilo. Samo crtanje mi je uvek bilo zadovoljstvo, a kako sam imala podršku porodice da to prebacim na viši nivo kada je došlo do odabira srednje škole, upisala sam školu za dizajn u Novom Sadu, nakon toga Akademiju, gde je to crtanje bilo direktnije usmereno i obogaćeno srodnim znanjima.

3. Sećaš li se ko ti je bio prvi uzor u dizajnu? (možemo ovo da preformulišemo u ilustraciju umesto dizajna?


Veći akcenat bih stavila na umetnike koji me danas inspirišu. Od uzora iz istorije umetnosti, među prvima su Hokusai, Mucha, i Schiele. Što se tiče trenutno aktuelnih autora tri omiljena su: Steve Simpson, James Jean i sjajna Yuko Shimizu sa čije radionice u Beču sam se upravo vratila.002_tanjamirkovic_inksketch

4. Kad prestaje učenje a kad počinje zabava?


Ne bih odvajala ta dva procesa, naprotiv – učenje je uzaludno ako na neki način nije zabavno, a zabava može da bude poučna, ako joj se pristupi sa određenom količinom pažnje. Iz dosadašnjeg iskustva rekla bih da kombinacija zabave i učenja daje kvalitetne rezultate.

5. Ilustracije su ti veoma specifične, odakle crpiš inspiraciju?


Inspiracije ima i gde god se čovek okrene, budući da smo konstantno bombardovani informacijama sa svih strana. Za mene je veći izazov profiltrirati te sadržaje i izvući nešto vredno vizuelizacije. Recimo, ono što me do sada nikada nije inspirisalo je politika. Ali ono što će me bez izuzetka inspirisati jesu tradicionalna japanska umetnost, međuljudski odnosi, odnos čoveka prema samom sebi, i žensko telo.
003_tanjamirkovic_geisha

6. Kako biraš teme koje ilustruješ i koji su ti najčešći motivi?


Najčešći motivi koji me isprovociraju na rad jesu sitna zadovoljstva, univerzalne misli i svakodnevni momenti koji su često zapostavljeni u haosu koji nazivamo „moderni život“. Uglavnom ih predstavljam kroz prizmu ženstvenosti.
004_tanjamirkovic_ladyhood

7. Gde sve vidiš primenu svojih ilustracija?


Lepota ilustracije je u tome što može da ima veoma široku primenu, od pojedinačnih printova, preko knjige, etiketa/pakovanja, weba, pa do game-designa i primene u filmskoj industriji… Moji dosadašnji projekti su bili orijentisani na print i web. Međutim, radim na tome da uđem u svet editorijala i knjige, i definitivno bih volela bih da se oprobam i u radu koji ce oživeti kroz animaciju, film, ili možda hologramsku projekciju…

8. Da li više voliš minimal dizajn ili apstrakcije?


Definitivno što manje svega. (Trebalo bi da vidite moj stan :D)

9. Koja je najčešća poruka koju želiš da preneseš?


„Stani i pomiriši cveće.“ Ugasi TV, fb, smartfon…Pipni, pomiriši, oseti kako god. I sebe često moram da podsetim na neke od ovih stvari.005_tanjamirkovic_circusoflife

10. Place to be – mesto koje te ne ostavlja ravnodušnim.


Bilo koji aranžman u prirodi.

11. Take a book – knjiga koju preporučuješ za čitanje.


Zbog Murakamijevog romana „Kafka na obali mora“ sam morala da pomerim neke rokove, i obustavim socijalizaciju do završetka čitanja. Velika preporuka ljubiteljima iščašeno-fantastičnog realizma.

12. Gde vidiš sebe u budućnosti i u kom pravcu bi volela da se razvijaš?


Blizu mora ili jezera, i wi-fi-ja. Što se profesionalnog razvoja tiče, kako sam tek nedavno ozbiljnije ušla u domen ilustracije, mnogo vremena ulažem u rad na istoj, plan je da i dalje učim, istražujem i razvijam se, pratim scenu i prilike – pa vidim kuda će me to odvesti.

13. Inspiriši me u tri reči.


Avokado za doručak.

Više Tanjinih radova možete videti na njenom behance profilu: https://www.behance.net/tanjamirkovic ili na njenoj FB stranici: https://www.facebook.com/tanjamirkovic.illustrations/?fref=ts

 

Zavoleti čoveka

Znam ga dugo, ali tek sam ga nedavno zavoleo, baš malopre. Sedeo sam s njim, dva ili tri sata, i prvo smo ćutali, a onda mi je ispričao šta je radio tokom vikenda, šta je radio i šta mu se sve dešavalo. Sve to pristojnom stvoru ne može da stane ni u pedeset dva vikenda, možda ni u više, ali njemu je stalo, pričao mi je kroz šta je fizički prolazio, šta je sanjao i o svemu što mu je padalo na pamet. Ne pada mi na pamet da vam prepričavam, ali bilo je svega, stvarno svega, i sve me je više zanimalo od onoga što mi je opisao do detalja. Sve ostalo je nabrajao, i na moja pitanja odgovarao kratko, ali to, kad je išao kod neke drugarice da gledaju Olimpijadu, i kako je išao u WC, i kako se tamo ponašao, tu me je uništio.

Ta njegova drugarica je osoba koja je posvećena redu i čistoći, naročito u svom stanu, a posebno u svom kupatilu. On nije neko ko obraća pažnju na takve stvari, ali izgleda da dosta obraća pažnju na nju, pa onda i na njena pravila. Razvio je čitav niz postupaka u funkciji toga da kupatilo ostavi u potpunosti u stanju u kome ga je zatekao. Detalji do kojih je došao prevazilaze bilo kakav vid uobičajene pristojnosti. Načini na koje podiže dasku na WC šolji, kako je spušta, kojim delom šake pušta vodu na slavini, proračuni koliko tečnog sapuna treba da istisne u šaku da pena ne bi u lavabou ostavila tragove, kada i kako i kojom rukom uzima peškir, i kako i kada ga vraća, duboko su u domenu patologije. Osim toga, žalio mi se da od nje nikada ne dobije pohvalu, ona mu nikada nije rekla da je obavio dobar posao, da joj deluje kao da je proleteo kroz kupatilo, ne dodirujući ništa.

A sad za vikend, poslednji put kad je bio, da gledaju Olimpijadu, kaže mi da je unapredio svoje ponašanje u tom kupatilu do besmisla, da je dodao još jedan potez koji bi ga u svakom drugom kupatilu izbrisao sa spiska onih koji su ikada bili tamo. I opet ništa, nije ga pohvalila. I kaže mi, tada je razumeo, nije njoj važno u kom si stanju ostavio kupatilo, nju uznemirava što si uopšte bio tamo.

Onda sam i ja shvatio da to jeste najvažnije što mu se desilo tokom vikenda, i to je to malopre kad sam ga zavoleo.

.

Smeh

Vozim se metroom, a misli kasne za mnom.
Za misli mi zakačena prošlost i ja je vučem sa sobom kao neki kabasti prtljag koji je neko zaboravio u vagonu, a ja slučajno našla i ne znam kome da ga vratim.
I nerviram se što nisam kao svi normalni ljudi koji bi ga samo ostavili, preskočili i pravili se blesavi.

Vožnja traje, i već mi je pomalo dosadan taj konstantni mrak.
Sama činjenica da se nalazim pod zemljom mi nije najprijatnija, ali činjenica da se krećem i da nisam na jednom mestu pod zemljom je vrlo dobra činjenica.

U metrou preko puta mene se vozi lik.
Seda, prljava kosa, umršena i pomalo slepljena bez nade da će ikad biti odlepljena, srednje dužine, do ramena.
U ruci  kesa sa celokupinim životom spakovanim u nju i flašom nečega što je verovatno i spakovalo ceo njegov život u tu kesu.
Na njemu crvena majica, a u ruci delić cigarilosa koji verovatno čeka da popuši kad za to bude došlo vreme.
Jer to bar ima u tom trenutku, ima vremena.

Na jednoj od stanica izlazi iz metroa i ja ga pratim pogledom i gledam kako se vuče gegajući se.
Staje pred ekran koji emituje korisne i nekorisne informacije i ostaje da gleda.
Smenjuju se reklame o proizvodima koje čekaju da budu kupljeni i destinacijama koje čekaju da se tamo ode, kao i informacije o dolasku i odlasku metroa, koje su po njemu izgledale kao informacije koje on čeka.
Stoji i dalje gleda, kad se u jednom trenutku na displeju ekrana u koji gleda, pojavljuje njegova fotografija sa velikim ispisom ispod nje – λείπων.

Na slici nema toliko prljavu kosu, nije slepljena i nije u crvenoj majici.
Na fotografiji mu je lice namršteno, a lice čoveka koje gleda u tu fotografiju vidim razvučeno u širok osmeh.

Na fotografiji piše da je nestao.

I jeste.

Za taj svet koji ga traži, nestao je. U svetu u kome on živi, itekako postoji.
I smeje se.

I to je bio novi prtljag koji sam našla i ponela sa sobom. Smeh. Smeh slobodnog čoveka.