admin

Ulje na vodi

Kažu alasi da gde ima školjki i rečnih rakova, tu je čista voda.

Ljudi znaju da kažu da nije, ali ja verujem puževima i školjkama. Ima dana kad stopala sama znaju da se zalete u te školjke i te rečne rakove, brigajući za bol koji je svakim korakom sve jači dok se pod vodom njihove oštre ivice zarivaju u njih do krvi. Znaju da jure bisere za koje su im davno ispričali da će ih naći u tim školjkama.
Biser iz moje školjke se zove Dunav.

Tu mi rečni rakovi pripadamo leti.

Da sednemo na obalu i gledamo u dva čamca parkirana ispred, i da mislimo kako toj slici nedostaje jedan zeleni svetionik. Da vidimo pored devojku što čita knjigu i povremeno provrti pramen kose kroz prste, možda u trenutku kad u knjizi postane baš napeto, a zatim se osmehne i ti znaš da je ipak u redu. Da vidimo ispred nas na obodu vode zamak od peska koji nastaje pod rukama dva brata. Da čujemo smeh dve žene dok igraju karte, i tobožnu ljutnju jedne, jer sumnja da ova druga vara na kartama. Da se nasmejemo dvema kul devojkama, što piju pivo iz dvolitre i pevaju naglas „Vreme otkazanih letova” dok slušaju Bijelo Dugme sa radija koji su ponele i zabole u pesak. Da vidimo cigančića kako pleše ispred Frikomovog frižidera jednoj devojci za sladoled i to za King ili Kornet, nikako za manje.

I da širom otvorenih očiju upijamo zalazak sunca gledajući penušave bele vrhove na blago naboranim talasima Dunava i rečne galebove iznad.

I da zapamtimo da nama pripada to.
Taj trenutak u kom je sve naše.

Moj je grad to veče dobio luku.

Avokado za doručak

U svom radu ima tendenciju da predstavi svakodnevne trenutke, koji su po njoj možda malkice zanemareni u ovom vrtlogu zvanog „savremeni život“. Mala zadovoljstva ili misli koje pretvara u svoja dela, a kod kojih vizualna inspiracija dolazi iz različitih izvora i sa različitih strana. Često je pod uticajem japanske estetike, Art Nouveau pravca, filmova, stripova, crtanih filmova i nepresušnog izvora – interneta. Ona je grafički dizajner i ilustrator Tanja Mirković.

1. Ko je Tanja Mirković iz komšiluka, a ko je Tanja ilustrator i grafički dizajner?

U freelance-u uglavnom nema podvajanja na poslovnu i kućevnu ličnost, zato što se crtanje i dizajniranje dešava baš tu u komšiluku, radno vreme je vrlo relativan pojam, tako da se ta dva aspekta konstantno prepliću. Zbog toga veoma cenim mogućnost da usred radnog vremena odem u vožnju biciklom ili skoknem do pijace ako mi se hoće, a podjednako ne osetim kao problem kada imam posla uveče ili vikendom…A ko sam – jedna sasvim obična osoba, koja se trudi kao i ostatak sveta, da živi ovaj život najbolje što ume u trenutim okolnostima.001_tanjamirkovic_custommad

2. Kako i kada si otkrila dizajn i šta je prelomilo da to odabereš kao svoj poziv?


Kao dete sam obožavala crtane filmove, ilustrovane knjige, bajke i fantazije… I do danas se to nije promenilo. Samo crtanje mi je uvek bilo zadovoljstvo, a kako sam imala podršku porodice da to prebacim na viši nivo kada je došlo do odabira srednje škole, upisala sam školu za dizajn u Novom Sadu, nakon toga Akademiju, gde je to crtanje bilo direktnije usmereno i obogaćeno srodnim znanjima.

3. Sećaš li se ko ti je bio prvi uzor u dizajnu? (možemo ovo da preformulišemo u ilustraciju umesto dizajna?


Veći akcenat bih stavila na umetnike koji me danas inspirišu. Od uzora iz istorije umetnosti, među prvima su Hokusai, Mucha, i Schiele. Što se tiče trenutno aktuelnih autora tri omiljena su: Steve Simpson, James Jean i sjajna Yuko Shimizu sa čije radionice u Beču sam se upravo vratila.002_tanjamirkovic_inksketch

4. Kad prestaje učenje a kad počinje zabava?


Ne bih odvajala ta dva procesa, naprotiv – učenje je uzaludno ako na neki način nije zabavno, a zabava može da bude poučna, ako joj se pristupi sa određenom količinom pažnje. Iz dosadašnjeg iskustva rekla bih da kombinacija zabave i učenja daje kvalitetne rezultate.

5. Ilustracije su ti veoma specifične, odakle crpiš inspiraciju?


Inspiracije ima i gde god se čovek okrene, budući da smo konstantno bombardovani informacijama sa svih strana. Za mene je veći izazov profiltrirati te sadržaje i izvući nešto vredno vizuelizacije. Recimo, ono što me do sada nikada nije inspirisalo je politika. Ali ono što će me bez izuzetka inspirisati jesu tradicionalna japanska umetnost, međuljudski odnosi, odnos čoveka prema samom sebi, i žensko telo.
003_tanjamirkovic_geisha

6. Kako biraš teme koje ilustruješ i koji su ti najčešći motivi?


Najčešći motivi koji me isprovociraju na rad jesu sitna zadovoljstva, univerzalne misli i svakodnevni momenti koji su često zapostavljeni u haosu koji nazivamo „moderni život“. Uglavnom ih predstavljam kroz prizmu ženstvenosti.
004_tanjamirkovic_ladyhood

7. Gde sve vidiš primenu svojih ilustracija?


Lepota ilustracije je u tome što može da ima veoma široku primenu, od pojedinačnih printova, preko knjige, etiketa/pakovanja, weba, pa do game-designa i primene u filmskoj industriji… Moji dosadašnji projekti su bili orijentisani na print i web. Međutim, radim na tome da uđem u svet editorijala i knjige, i definitivno bih volela bih da se oprobam i u radu koji ce oživeti kroz animaciju, film, ili možda hologramsku projekciju…

8. Da li više voliš minimal dizajn ili apstrakcije?


Definitivno što manje svega. (Trebalo bi da vidite moj stan :D)

9. Koja je najčešća poruka koju želiš da preneseš?


„Stani i pomiriši cveće.“ Ugasi TV, fb, smartfon…Pipni, pomiriši, oseti kako god. I sebe često moram da podsetim na neke od ovih stvari.005_tanjamirkovic_circusoflife

10. Place to be – mesto koje te ne ostavlja ravnodušnim.


Bilo koji aranžman u prirodi.

11. Take a book – knjiga koju preporučuješ za čitanje.


Zbog Murakamijevog romana „Kafka na obali mora“ sam morala da pomerim neke rokove, i obustavim socijalizaciju do završetka čitanja. Velika preporuka ljubiteljima iščašeno-fantastičnog realizma.

12. Gde vidiš sebe u budućnosti i u kom pravcu bi volela da se razvijaš?


Blizu mora ili jezera, i wi-fi-ja. Što se profesionalnog razvoja tiče, kako sam tek nedavno ozbiljnije ušla u domen ilustracije, mnogo vremena ulažem u rad na istoj, plan je da i dalje učim, istražujem i razvijam se, pratim scenu i prilike – pa vidim kuda će me to odvesti.

13. Inspiriši me u tri reči.


Avokado za doručak.

Više Tanjinih radova možete videti na njenom behance profilu: https://www.behance.net/tanjamirkovic ili na njenoj FB stranici: https://www.facebook.com/tanjamirkovic.illustrations/?fref=ts

 

Zavoleti čoveka

Znam ga dugo, ali tek sam ga nedavno zavoleo, baš malopre. Sedeo sam s njim, dva ili tri sata, i prvo smo ćutali, a onda mi je ispričao šta je radio tokom vikenda, šta je radio i šta mu se sve dešavalo. Sve to pristojnom stvoru ne može da stane ni u pedeset dva vikenda, možda ni u više, ali njemu je stalo, pričao mi je kroz šta je fizički prolazio, šta je sanjao i o svemu što mu je padalo na pamet. Ne pada mi na pamet da vam prepričavam, ali bilo je svega, stvarno svega, i sve me je više zanimalo od onoga što mi je opisao do detalja. Sve ostalo je nabrajao, i na moja pitanja odgovarao kratko, ali to, kad je išao kod neke drugarice da gledaju Olimpijadu, i kako je išao u WC, i kako se tamo ponašao, tu me je uništio.

Ta njegova drugarica je osoba koja je posvećena redu i čistoći, naročito u svom stanu, a posebno u svom kupatilu. On nije neko ko obraća pažnju na takve stvari, ali izgleda da dosta obraća pažnju na nju, pa onda i na njena pravila. Razvio je čitav niz postupaka u funkciji toga da kupatilo ostavi u potpunosti u stanju u kome ga je zatekao. Detalji do kojih je došao prevazilaze bilo kakav vid uobičajene pristojnosti. Načini na koje podiže dasku na WC šolji, kako je spušta, kojim delom šake pušta vodu na slavini, proračuni koliko tečnog sapuna treba da istisne u šaku da pena ne bi u lavabou ostavila tragove, kada i kako i kojom rukom uzima peškir, i kako i kada ga vraća, duboko su u domenu patologije. Osim toga, žalio mi se da od nje nikada ne dobije pohvalu, ona mu nikada nije rekla da je obavio dobar posao, da joj deluje kao da je proleteo kroz kupatilo, ne dodirujući ništa.

A sad za vikend, poslednji put kad je bio, da gledaju Olimpijadu, kaže mi da je unapredio svoje ponašanje u tom kupatilu do besmisla, da je dodao još jedan potez koji bi ga u svakom drugom kupatilu izbrisao sa spiska onih koji su ikada bili tamo. I opet ništa, nije ga pohvalila. I kaže mi, tada je razumeo, nije njoj važno u kom si stanju ostavio kupatilo, nju uznemirava što si uopšte bio tamo.

Onda sam i ja shvatio da to jeste najvažnije što mu se desilo tokom vikenda, i to je to malopre kad sam ga zavoleo.

.

Smeh

Vozim se metroom, a misli kasne za mnom.
Za misli mi zakačena prošlost i ja je vučem sa sobom kao neki kabasti prtljag koji je neko zaboravio u vagonu, a ja slučajno našla i ne znam kome da ga vratim.
I nerviram se što nisam kao svi normalni ljudi koji bi ga samo ostavili, preskočili i pravili se blesavi.

Vožnja traje, i već mi je pomalo dosadan taj konstantni mrak.
Sama činjenica da se nalazim pod zemljom mi nije najprijatnija, ali činjenica da se krećem i da nisam na jednom mestu pod zemljom je vrlo dobra činjenica.

U metrou preko puta mene se vozi lik.
Seda, prljava kosa, umršena i pomalo slepljena bez nade da će ikad biti odlepljena, srednje dužine, do ramena.
U ruci  kesa sa celokupinim životom spakovanim u nju i flašom nečega što je verovatno i spakovalo ceo njegov život u tu kesu.
Na njemu crvena majica, a u ruci delić cigarilosa koji verovatno čeka da popuši kad za to bude došlo vreme.
Jer to bar ima u tom trenutku, ima vremena.

Na jednoj od stanica izlazi iz metroa i ja ga pratim pogledom i gledam kako se vuče gegajući se.
Staje pred ekran koji emituje korisne i nekorisne informacije i ostaje da gleda.
Smenjuju se reklame o proizvodima koje čekaju da budu kupljeni i destinacijama koje čekaju da se tamo ode, kao i informacije o dolasku i odlasku metroa, koje su po njemu izgledale kao informacije koje on čeka.
Stoji i dalje gleda, kad se u jednom trenutku na displeju ekrana u koji gleda, pojavljuje njegova fotografija sa velikim ispisom ispod nje – λείπων.

Na slici nema toliko prljavu kosu, nije slepljena i nije u crvenoj majici.
Na fotografiji mu je lice namršteno, a lice čoveka koje gleda u tu fotografiju vidim razvučeno u širok osmeh.

Na fotografiji piše da je nestao.

I jeste.

Za taj svet koji ga traži, nestao je. U svetu u kome on živi, itekako postoji.
I smeje se.

I to je bio novi prtljag koji sam našla i ponela sa sobom. Smeh. Smeh slobodnog čoveka.

 

 

Savršeni otisak

Studira slikarstvo, a time se bavi od kad zna za sebe. Pored slikarstva ispituje granice u svakom vidu umetnosti na koji naiđe ili koji joj se nameće, ali kad je upoznate nekako steknete utisak da je ona sama umetnost. Sve poveže i uveže, u svemu vidi nešto iz čega može da nastane nešto drugo. Voli da pozira svojim prijateljima u njihovim „ludačkim fotografskim idejama“ i rada je da učestvuje u svakom projektu u kome može da doprinese. Voli more i putovanja, a balans za sve i način da istinski ima sebe i uživa u sebi otkrila je kroz jogu. Joga je naučila da je ljubav prema svemu ravnoteža. Ona je Irena Petković, naše Lice inspiracije.

  1. Ko je Irena Petković?

Biće Univerzuma koje veoma radoznalo lebdi ovom planetom, i u toj spirali postojanja često uči kako je život divan, koliko su ljudi dragoceni i koliko je važno voleti.

  1. Kako si znala da je slikarstvo to čime želiš da se baviš u životu?

Nekako sam od početka svega crtež koristila kao sredstvo komunikacije i prikaza svog sveta misli i emocija, a to je potpuno prirodno uz veliku podršku okoline preraslo u moju veštinu i neopisivo zadovoljstvo.

  1. Sećaš li se koja je bila prva slika posle koje si pomislila, hej ovako želim da slikam?

Postoje svetovi umetnika koji će mi uvek biti inspiracija i trenutak divljenja, kao sto su Šilevoa erotika, Van Gogovi vrtlozi energije, Hodlerovo plavetnilo… Zato verujem da ću i ja svoj svet prikazati na pravi način i da ću tada reći “ovako želim da slikam”.

  1. Kad prestaje učenje, a kad počinje slikanje?

Mislim da učenje zapravo nikada ne prestaje, jer da nije tako ne bi bili u stanju da dostižemo više nivoe samih sebe. Ali, u procesu slikanja postoji trenutak kada prestaje razmišljanje, a počinje magija.

  1. Koliko je slikarstvo osnova za sve ostale vidove umetnosti kojima se baviš?

Slikarstvo te pored tehnike nauči da razmisljaš likovno, kreativno i izvan kutije. Verujem da je to bitna osnova ne samo za umetnost, već i za sve ostalo u životu.

  1.  Kako si počela da radiš sito štampu i možeš li da nam pojasniš šta je to i kakav je proces?

Sito štampa je jedna od mnogih mojih ljubavi, a mogu reći da se upoznajemo već skoro godinu dana i divno se slažemo! Počeci našeg druženja datiraju sa zimskog festivala Dev9t, a nastavljaju se na svim Street Smart izložbama i okupljanjima. Sito štampa je grafička tehnika sa kojom je divno igrati se, možete imati svoje likovne otiske na papiru ili pak praviti originalne odevne predmete. Ukratko, svila određene gustine nategnuta na ram se osvetljava i u tom procesu se crtež\ilustracija prenosi na svilu, deo gde se nalazi crtež propušta boju, a ostatak je zapušena svila emulzijom gde se boja ne prenosi na podlogu. Znam, zvuči komplikovano, ali sve je to igra. Sama tehnika štampe zahteva pedantnost, koncentraciju, malo mađioničarskih trikova i mnogooo zabave kako bi otisak bio savršen, a to je jednostavniji deo. Onaj složeniji se odnosi na proces pripreme sita za štampu.

7ad9c54d-fe06-41d3-9dd3-9d5101b66d18

  1. Ljubav prema crtanju si primenila i na body art, koliko ti je ljudsko telo motivacija i inspiracija za oslikavanje?

Fasciniranost body art-om počinje dubljim istraživanjem i interesovanjem za plemenska ritualna oslikavanja i modifikacije tela. Ljudsko telo ne posmatram samo kroz fasciniranost ka složenom već i kao naš hram koji trebamo vrlo pažljivo negovati, u nekim trenucima ukrasiti a nekada samo pustiti da bude to što jeste. Oslikavanje tela je za mene ritualni proces ukrašavanja i prenosa energije, a nekada ima i dosta višu namenu.

1ca964b5-ef5d-4d39-bfdb-22dbc9f23161

129502a3-cf6a-4d20-8732-cf20139b3f8f

  1. Šta su najčešći motivi koje crtaš?

Umetničke škole i akademije nameću ljudsku figure kao glavni motiv, sto na neki način i razumem. Ali, mislim da je I strana koja nije tako opipljiva, podjednako bitna. Možda ne za razvoj i građenje tehnike, ali zasigurno za jacanje kreativnosti i mašte. Mislim da se u sadašnjem radu više fokusiram na baš to neopipljivo, a podjednako jako. Ako bih morala da biram trenutni motiv, neka to bude lice kao opipljivo i meditativni trenuci kao apstraktno.

4f35ae7d-46a9-4c4d-b763-05fa7a58c4b2

  1. Pored svega čime se baviš, takođe si i Visual Manager za Dev9t festival, kako je došlo do ove saradnje i koliko je po tebi važno postojanje jednog takvog festival kod nas?

Igrom divnih ne slučajnosti došla sam u Staru Ciglanu kao volonter na prvom Dev9t festivalu, tu sam pronašla deo sebe i odlučila da tu i ostanem, spletom ponovnih ne slučajnosti i celogodišnjeg rada sa divnim ljudima koji su ideju umetničke kolonije pretvorili u jednom ogromno umetničko delo, postala sam deo tima Dev9t. Postojanje umetničke kolonije Dev9t je bitno koliko i umetnost u koju toliko verujemo! Mislim da su ljudi oko nas čekali na ovo, a Dev9t se dešava, i nastavlja da raste i širi grane onoliko koliko su I koreni umetnosti pod zemljom veliki. Stvaraj dalje!

  1. Godinama praviš za sebe i sebi bliske 100% prirodnu kozmetiku i neki plan je da do kraja ove godine pokreneš i vlastiti brend 100% prirodne kozmetike. Otkud to, i kako si počela to da radiš?

Mislim da kada jednom čovek krene da se bavi svojim spiritualnim postojanjem, drugačije brine o sebi i svom telu, vraća se prirodi i postaje svesniji onoga što nam je nametnuto od strane okoline, reklama i medija, tada kreće u divnu avanturu buđenja. Mene je ta avantura između ostalog dovela i do trenutka da ne želim višse da uništavam svoje telo hemijom sa idejom i mišlju da je to dobro za mene, već da ću se baciti na temeljno istraživanje o ovoj nauci, uložiti dosta vremena i truda da pružim najbolje svom telu. Kroz probe i igre došla sam do nekih svojih recepata i počela praviti butere, pilinge, balzame i razne mazalice. Kozmetika koja je 100% prirodna sa organskim i nerafinisanim sastojcima je postala moja strast i još jedna moja ljubav. Ljubav koju želim da predstavim celom svetu kao i svoju umetnost. Ideja je da krajem ove godine to postane i mali posao kroz koji želim da predočim svim ljudima da je bitno čime i kako negujete svoje telo, jer je to telo naš hram. A u hramu se donose najlepši darovi.

  1. Place to be (mesto koje te ne ostavlja ravnodušnom)

Samo me posadite pored mora, pored svih mora!

683b45bc-5698-47c6-8f81-7849ba31f1ce

  1. Take a book, knjiga koju preporučuješ!

Definitivno “Demian” Hermana Hesea, knjiga koja me je dobrim delom definisala.

  1. InspirishiMe u tri reči!

Make a wish.

63d8e5dd-aefe-4dcb-a556-888b235e52a5

 

Oni

Pitao je – Da li da operem noge? – Rekla je – Kad ih do sada nisi oprao, nemoj ni sada. – Okupala se i obrisala najmanjim peškirom u kući. Rekla je – Taj mi je bio najbliži. – Otišla je u prodavnicu, kupila sve što su imali tamo, vratila se i skuvala ručak. Rekla je – Nije dobro da jedeš ležeći, ali nema veze sad, ako to ne radiš stalno. – Ništa ga nije pitala, a mogla je svašta da ga pita, i skoro svako bi ga na njenom mestu pitao bar nešto, ali ona nije, samo je bila tu i on se uvijao oko nje kao siroče. Mirisala je na more, na limun i smokve.

Skoro sve vreme dok je budna, ona puši. Hoda po kući u njegovom šortsu i majici, i svojim dubokim patikama. Smeje se. Kaže mu da je sjeban. On uglavnom ćuti i ponekad je poljubi u koleno. Dok je ljubi u koleno ona mu provlači prste kroz kosu. On ne voli da mu bilo ko provlači prste kroz kosu, pa ni ona, ali se ne buni, i lako uživa.  Ni on ne pita ništa, jer ni njega ne zanima ništa što bi rečima moglo da se objasni.

Jedu kašikama iz iste činije, kidaju zalogaje zubima, žvaću, ukusi im se razlivaju po ustima, svaki ukus nalazi svoje receptore i sjedinjuje se s njiima kao ključ s odgovarajućom bravom, receptori šalju signale u mozak, pa njih dvoje uživaju. Gledaju se retko, samo kad moraju, jer ni pogledi nemaju odgovore na pitanja koja oni ne postavljaju.

Oni nemaju planove, jer ako nešto znaju, znaju da planovi služe za zabavu, a oni se ne zabavljaju.

Moć pokretnih slika

Autentičan, iskren i svoj, reči kojima su ga davno opisali u jednom od intervjua. Okarakterisan kao uvek drugačiji, često neshvaćen, nimalo običan, a prvenstveno neobično jednostavan čovek. Ne postoji priča koju on ne učini zanimljivom, ne postoji tema na koju ne možeš satima pričati sa njim, a ako umeš da ga čuješ, bogatstvo koje ti pokloni u vidu književnih dela, filmove i muzike je neprocenjivo. Za InspirishiMe filmski, televizijski i pozorišni režiser, muzičar, pisac i profesor – Milutin Petrović.

  1. Tvoj prvi susret sa filmom?

Na Dorćolu je bio bioskop koje su lokalci zvali „Buvara“. Nije bio baš bioskop, nego je povremeno imao projekcije. Bila je unutra peć na drva sa velikim čunkom koji je išao do plafona. To je mesto koje se sada zove Rex, ne znam uopšte što se to sada zove Rex? Tu me je neko, verovatno deda, odveo prvi put u bioskop i bilo je Bum! Bio je ratni film, engleski, film o avijaciji „633 Squadron“ Voltera Graumana. Gledao sam ga ponovo, sada kada se pojavio torent i genijalan je potpuno. Baš sam imao sreće…

  1. Da li se sećaš koji je film u pitanju bio na neki način prekretnica u tvom životu i momenat kada si pomislio da budeš reditelj?

Aha, „Konje ubijaju zar ne“… Na televiziji sam ga gledao, tada sam mislio da ću biti slikar, išao sam u neku večernju školu za crtanje i gledao sam taj film sam u sobi kod tetke i odjednom shvatio da postoji neko ko pravi te slike, određuje položaj kamere, pokrete, celu tu stvar koju gledaš, a misliš da gledaš samo glumce… Sidni Polak je režirao tako nametljivo i tako nekako vidljivo, da ga je klinac od 15 godina provalio, ha ha… Mada sad kad pomislim na to shvatam koliko smo mi tada pre interneta bili bolidi. Ja sam za današnje pojmove bio mator konj, danas to provale klinci sa sedam godina… I eto tada sam pomislio – pa bolje je da slikam ovakve slike, one imaju mnogo veću snagu nego one u galeriji. Naložio sam se na moć koju pokretne slike imaju. Osetio sam tu snagu gledajući Džejn Fondu osvetljenu mesečinom…

  1. Tvoja karijera se rasteže od scenariste, filmskog i pozorišnog i TV reditelja, montažera, kopirajtera, urednika internet radija i portala, pa do toga da sviraš u bendu, ili bolje da kažemo bendovima… U čemu te ima najviše i od čega zavisi uloga koju biraš u tom trenutku?

Nikada nisam uspeo da razlikujem sve te stvari. Meni je sve to isto. Sve je to samo rokenrol… Ne znam, a pravo da ti kažem, i ne želim o tome da mislim, osećam se ko da bi izgubio svoj modžo kada bih analizirao tako nešto. Samo se vozim po tim divnim talasima… U suštini sve te reči, svi ti različiti poslovi se razlikuju samo u onom delu mozga koji se bavi sindikalnim stvarima, nekim parama, načinima finansiranja, vrstama ekipica kojima se šlihtaš, dakle sve u onim delovima sveta koji mene uopšte ne zanimaju… u srcu stvari to je jedno.

sa snimanja službenice

scena sa snimanja filma: “Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT-a”

  1. Da li misliš da kod današnjih generacija ta svestranost polako bledi, i da im instant dostupnost informacija oduzima “istraživački proces” i traženje sebe kroz različite sfere?

Ne, mislim da tek današnje generacije mogu da shvate da je to jedno te isto. Mnogo volim dokumentarac „PressPausaPlay“ iz 2011.te zato što u njemu pričaju o muzici i filmu a da uošte ne prave nikakvu liniju koja ih razdvaja. Tako mi je laknulo kada sam ga prvi put gledao, mislio sam – aha sada više ne moram da objašnjavam to oko muzike i filma, evo ovi novi ljudi to stavljaju u isti folder…

  1. Sad kad se osvrneš na svoju filmsku karijeru i pogledaš šta je sve iza tebe, postoji li nešto što bi promenio ili nešto što bi obrisao sa te liste?

Ah, ja sam momak sa Konjarnika, niža srednja klasa, pravo je čudo da sam uopšte u svemu ovome, tako da ja nikada nisam mogao da biram šta ću da radim. Radio sam stalno samo ono što sam mogao i nikada nisam imao luksuz da se bavim tim što zovu karijera. Moj CV je proizvod toga kako su me vetrovi nosili i kako sam se snalazio za lovu. Iako ljudi uglavnom misle da sam ja neki razmaženi i uobraženi momak iz centra, ja sam ustvari baš workingclass osoba, koja je zahvaljujući socijalističkom uređenju, na potpuno ludilo, došla u priliku da se bavi ovim elitnim poslovima…

  1. Postoji li tema koja već dugo čeka pravi momenat da bude pretočena u film?

Joj, ja ceo filmski svet a posebno ovaj domaći vidim kao nešto što je kompletno naglavačke. Ja sam zamišljao da ću biti klasičan žanrovski režiser koji će raditi prvo male pa onda sve veće filmove za neke normalne produkcione kuće tipa Avala film. Bio sam siguran da će mi vrh karijere biti film o nekom od Nemanjića ili Marku Kraljeviću. I moje sve ideje su te vrste, konji, devetnaesti vek, Džon Ford, Majkl Čimino, Milijus… Ali svet oko mene se izokrenuo, uvrnuo i sada ja živim i radim ko u nekom sumanutom kosmosu u kome su vrednosti i estetika sjebani i zakovrnuti ko u nekom Marvelovom stripu. Pa se u tome snalazim kako znam i umem, malo lebdim, malo zveknem ponekad glavom o neki zid.

  1. Tvoj poslednji dugometražni film “Petlja” definisan je kao garažni/mikrobudžetski film i na njemu si potpisan kao koscenarista, reditelj, direktor fotografije, montažer i kompozitor muzike, da li su uslovi bili takvi ili si ti jednostavno takav 🙂

Ne. Mislim da je budućnost pokretnih slika u tome da jedan čovek sve radi. Ne mogu da verujem da se danas još uvek školuju ljudi da budu na primer samo montažeri, ili samo dramski pisci. To mi je baš totalno budalasto. Tako da bih ja uvek radio sve. Kada bih bio u nekoj velikoj produkciji, u stvari bi morali da me plate da se uzdržavam i radim samo jedan posao hi hi hi…

petlja plakat za film

  1. Da li misliš da sve više izostaje reakcija publike na domaća ostvarenja, i da su ljudi izgubili želju da gledaju dalje od komercijalnog?

Potpuno se promenio svet. Reakcije su saterane u niše, sve je svedeno u mala seoca u kojima caruju desetci lajkova i po nekoliko šerova. To je prosto tako. Kao i uvek umetnost će se prilagoditi stvarnosti, a ne obrnuto. Tako da ja nemam problem sa nepostojanjem reakcije na moje filmove u tom prošlovekovnom smislu. Baš obrnuto, garažni filmovi u stvari obeležavaju vreme u kome su nastali, a razni pokušaju komercijalnih hitova su anahronizmi… A jeste, to odsustvo toga da te primećuju boli. Čak jako boli. Ali umetnik i mora da bude na mestu na kome ga nešto boli, mestu gde nije siguran, inače je u problemu.

  1. Ko su “neki novi klinci” koji su ti skrenuli pažnju u poslednje vreme?

Ja već šesnaest godina predajem na raznim fakultetima i stalno sam u kontaktu sa novim klincima i na njih dosta obraćam pažnju. Prošle godine sam imao fantastičnu klasu na FMK-u. Tu ima desetak mladih ljudi koji sve kapiraju. Evo stavi link na jednu vežbu koja me je umalo rasplakala kada sam je video…

  1. Gde su po tebi današnje generacije sa obrazovanjem i šta ne bi smeli da izgube iz vida?

Kako ja vidim svet on uvek ima problem samo sa prošlošću, nikada sa sadašnjošću i budućnošću. Treba bacati stvari iz prošlosti u ime sadašnjosti. Nikada ne kritikujem ono što jeste. To je kao kada ljudi kukaju na kišu ili vetar, a nalaze se u deset kilometara tankoj atmosferi gde jedino život moguć u krugu od bar desetak svetlosnih godina. Sve što je novo je super. Mladi homosapijensi imaju specijalno dobar osećaj za stvari koje se dešavaju u stvarnosti oko njih. Ono što nas jebe su idioski pokušaji koji su samo pokazatelji arogancije matorih prdonja i njihove potrebe da se zaštiti neki glupi narativ iz prošlosti. Na primer Bog nema nikakvog smisla ako ne živi sada sa mnom nego ako je neka tradicija koju čuvaju čudno obučeni ljudi.

  1. Kako biraš glumce i kolege sa kojima radiš i sarađuješ, da li je to biranje na osnovu ličnog osećaja, ili su neki drugi parametri uključeni u izbor?

Volim uvek da su to ljudi sa kojima bih se družio. Nemam onu foru kao – on je loš čovek ali je dobar umetnik. To nema kod mene, mora da je i dobar i pametan i lep. Nema talentovanih među govnima. Ima uspešnih, ima prevaranata koliko hoćeš, ali to nije moj svet.

  1. Osnivač si filmske škole “PREDITOR” sa Natašom Pavlović, PREDITOR je POGON za pripremu filmadžija novog kova. Da ne bismo nagađali, najbolje da nam ti kažeš šta sve nudi vaša škola, ko i na koji način može da je upiše i kakvo obrazovanje može da očekuje da će dobiti?

Preditor je producent, editor, rajter i dajrektor, dakle filmadžija u jednom čoveku. Van Gog koji stavi štafelaj i boje na rame i ode u polje da slika suncokrete. Tako ja vidim savremeni trenutak što se pokretnih slika tiče. Nema više vremena za 4 godine klancanja u školama gde bar tri godine izdangubiš na predavanjima iz psihologije 2, engleskog 1 i sociologije kulture 3… Naša škola je za sada samo kurs, majstorska radionica, dva puta nedeljno u večernjim časovima, radi se užasno konkretno da se polaznik obuči i ohrabri da pravi filmove. To je danas potpuno moguće i samo je zaglupljenost mitovima prošlosti ono što sprečava ljude da uzmu svoje fotoaparate i snimaju filmove.

preditor

  1. Ko su prvi PREDITORI koji su prošli kroz vašu školu, i kako si zadovoljan pokazanim rezultatima?

Na moje zaprepašćenje puno polaznika su ljudi ostvareni u svojim životima u nekim drugim oblastima. Imam i sedamnaestogodišnjake, ali i ljude u ozbiljnim četrdesetim. Potpuno otkrovenje mi je koliko je divno učiti ljude koji su zreli i izgrađeni kao ličnosti, zaista mi je uživanje da gledam kako rade. Škola postoji tek tri semestra, godinu i po dana tako da je još uvek menjamo i „nameštamo“ po stvarnosti. Najviše volim što su predavanja ujedno i online, tako da na primer dva studenta sede sa mnom u sobi, a jedan je u Budvi, drugi u Dominikani, a treći kod kuće pošto ga boli grlo…

milutin i učenici preditora na snimanju

  1. Trenutno predvodiš snimanje prvog rimejka domaće kinematografije, legendarno ostvarenje Dušana Makavejeva – “Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT-a”, koji snimate na originalnim lokacijama. Potpisujete ga kao prvi zajednički projekat filmske škole “Preditor”, a podršku vam pružio i sam autor originala Dušan Makavejev. Kako ste došli na ovu ideju i zašto baš taj film i šta vam je rekao reditelj originala kad ste mu saopštili?

Ma šta im ja pričao ljudi su i dalje stegnuti i plaše se pravljenja filmova. Sve bi nešto da čekaju, kao da budu zreliji, da još rade na ideji, da urade kasting, da obezbede sredstva… I onda sam mislio da najednom napravim frku i na brzaka snimimo jedan igrani film, da vide koliko je to blizu realnosti. Hteo sam da svima ponovo pokažem da samo treba snimati filmove. Pošto ih je mnogo, da se ne bi pobili oko ideja šta da radimo izabrao sam da radimo kaver. Ne volim da to zovem rimejk. Rimejk znači da imaš ambiciju da nešto ponovo napraviš. Ambiciju ili neki drugi razlog. A ovo je kao kada bend uzme da svira neki kaver. To znači da svi znaju „kako stvar ide“ tako da nema zabune. I naravno to oslikava ukus benda. Da je Makov film pesma, moj bend bi ga uvek svirao. Eto tako smo izabrali taj veliki film iz šezdesetih… Mak je čini mi se bio zbunjen malo, znate kako je to u današnjem svetu, sve vam pada na pamet samo ne da vas neko naprosto voli i nema zadnje namere. Teško je biti umetnik u godinama, sediš i čekaš da se pojavi neka budala koja će doktorirati na tebi i ostaviti te u knjizi onako kako tebi na pamet nije palo. Ali kada su nas posetili na snimanju, Makavejevi su mi rekli – „E Milutine lud si ko puška, Branko Vučićević bi bio ponosan na tebe.“. E onda sam znao da su sve ukapirali… Da se radi o čistoj ljubavi slobodi i istini…

13427812_1738681473067154_5609562692566199332_n

pripreme za prvi zajednički PREDITOR film/ faza scenario

  1. Koje filmove bi danas dodao na listu, za više od 52 idealna filmska vikenda, kako se inače zove knjiga sabranih tekstova o filmu, koju si objavio 2013?

Sada bih dodavao samo serije 🙂 … Ta knjiga je moj pokušaj da pomognem mladom čoveku kome je sada na internetu dostupno praktično celo kinotečko blago ovoga sveta, a on ne zna odakle da počne. Klasične istorije filma kreću od Kulina Bana i beskrajno su dosadne, a ove knjige 500 filmova, 1000 filmova su bezlične, kao kada bi mislio da iz VH1 i MTV možeš da shvatiš šta je rokenrol. Zato sam napisao ličnu, a kompetentnu listu.

knjiga

  1. Inspirishi nas filmski 😉 (citat, rečenica, neka scena…)

„U Holivudu niko ne zna ništa“ to je zen o kome treba dugo razmišljati, sve dok ne osetiš dah slobode, mudrosti i inspiracije.

milutin fotka

 

Ako ste zainteresovani da se priključite i budete deo njihove filmske priče, upis je u septembru, a sve informacije i  više o filmskoj školi „PREDITOR“  pogledajte na FB stranici https://www.facebook.com/preditor.rs/?fref=ts ili na sajtu http://preditor.rs/

 

photo credits: privatna arhiva

 

Zrikavci

Volim zrikavce.
Od kad sam naučila da su to zrikavci.
Čak sam i videla jednog. Stajao je na kori drveta pored kojeg sam prolazila na putu za plažu.
Ranije sam od njih mislila da su zvečarke pa ih nisam volela.
Iako nikada pre tog dana nisam videla ni zrikavca ni zvečarku, jednostavno sam mislila da su zvečarke, pa ih zato nisam volela.
Jednom su me tako na Žanjicama naplašili da je taj zvuk, sve to cs cs cs cs cs cs cs što se čuje oko nas, da su zmije.
Naravno da sam poverovala, ja u sve verujem, ja sam ona osoba koju kad biste morali da objašnjavate osobe, objasnili kao prženicu.
I naravno da skoro ceo dan na plaži nisam smela da podignem glavu, jer sam onoliko naplašena mislila da ću videti zmije kako vise sa drveća.
Svima je to bilo smešno.
Moja baba je pokušala da me nauči kako da savladam strah i kako treba da se ponašam sa zmijama.
Govorila je ovako: “Suoči se sa zmijom, pogledaj je direkt u oči, i tri puta joj reci „Lepa li si, zlatna li si” i zmija ode.
Mislila sam se tada, baba dok ti vračaš tu i recituješ zmiji, ja ću uveliko da trčim maraton ili polumaraton, zavisi koliko se istripujem i to bez pripreme i bez stajanja.
Ali baba je bila uporna. Zmiju u oči i “Lepa li si zlatna li si” vračku.
Baba je verovala da životinje razumeju.
Možda je bila u pravu, možda je zato često, mi ljudi nismo razumeli.
Ali kad razmislim, baba je i šišmiša držala kao kućnog ljubimca, tako da nemojte vi moju babu zdravo za gotovo da shvatate.
Bolje shvatite mene i trčite kao blesavi.
Mada mi nije jasno zašto si blesav ako bi trčao u toj situaciji, pošto ako mene pitate, bio bi prilično mudar.
A sve ovo vam pričam, jer je opet leto i opet kreće ta ponavljajuća ritmika cs cs cs cs cs, i ja se iskreno nadam da su ono što mi noću zvrči ispod prozora u dvorištu, zrikavci.

 

Sjaj u očima

Mlada, talentovana, malo spava, mnogo se smeje i ne prestaje. Taman kad pomisli da može sve nepredviđene okolnosti da predvidi,  realnost je iznenadi. Za svoj posao kaže da je mešavina neverovatnog zadovoljstva, adrenalina i stresnih situacija. Ali tako bi bilo i da se bavim bilo čime drugim. naše Lice inspiracije Nataša Janković, producent.

  1. Ko je Nataša Janković?

Dete u telu odrasle osobe heheheh. U poslu veoma ozbiljna ali i zabavna kada situacije to dozvoljavaju, a privatno pravi zvrk 🙂

e76e2b08-389f-496c-9ca4-4b59033bc61b

  1. Zašto baš produkcija, i kako si otkrila da je producent zanimanje kojim želiš da se baviš?

Pre upisa na katedru FTV produkcije na FDU u Beogradu, radila sam kao voditelj dečijih emisija na nekoliko televizija (RTS, Studio B, Kanal D i Happy tv). Kako sam odrastala na televiziji od svoje 7 godine, upoznala sam ceo proces rada i shvatila da jednog dana kada ne budem više želela da se bavim voditeljskim poslom, bi bilo dobro da ostanem u televizijskom svetu kao procudent. Međutim, tokom studija sve više je rasla moja ljubav prema filmu, tako da sam odlučila da će to biti profesija kojom ću se definitivno baviti- filmski producent.

  1. Šta tačno podrazumeva posao producenta?

Producentski posao pruža širok spektar mogućnosti i bavljenje različitim stvarima u okviru procesa rada na jednom filmu, ali uopšteno gledano mi smo zaduženi za kompletnu porizvodnju filma, od rađanja ideje do finalnog proizvoda i njegove distribucije, kao i koordniciju svih sektora i finansije. Postoji više poslova u okviru sektora produkcije, samo je pitanje šta kome leži i u čemu je najbolji.

1e2129f8-3067-4bf8-9859-d15c47ec0cc7

  1. S obzirom na situaciju u kulturi u našoj zemlji i situaciju uopšte, koliko je teško baviti se ovim poslom?

Ne volim da govorim o negativnim stranama našeg posla, jer u današnje vreme kada se digitalna tehnologija razvija neverovatnom brzinom to nam sa jedne strane omogućava da mnogo lakše postignemo cilj koji želimo. Dok se stvari ne promene u kulturi želim da optimistično razmišljam i ne dozvolim da me sputava nedostatak sredstava. Mi se borimo i pronalazimo neke druge, alternativne načine da dođemo do novca, jer po mom mišljenju opstanak filma pre svega zavisi od samih filmskih autora i naše sposobnosti da se “snađemo“ u uslovima koji nas okružuju.

  1. Koji su dosadašnji projekti na kojima si radila, i postoji li nešto što bi izdvojila kao izazov?

Aaaaaa ima ih prilično, samo tokom studija sam radila na 30 kratkih igranih i dokumentarnih filmova. Teško je izdvojiti neki konkretno, jer su svi na svoj način bili izuzetno iskustvo. Ali evo, jedan od njih koji mi je posebno drag je film “Rujka“ u režiji Strahinje Savić, u kojem je glavni junak riđa krava Rujka. U procesu rada na tom filmu se konstano preplitao film sa stvarnošću: u filmu dečak Aleksa spasava kravu od klanice, a u stvarnom životu smo mi kao ekipa spasili tu kravu od klanice i produžili joj život angažujući je za snimanje, a potom i prikupili sredstva za njen otkup. Definitivno najlepše iskustvo u mom dosadašnjem radu, sa veoma posebnom ekipom i neverovatnom energijom na setu je bilo snimanje dva spota za violinistu Nemanju Radulovića, koji će pratiti promociju njegovog najnovijeg CD-a u izdanju Deutcshe Grammophon-a.

Natasa

     6. Postoji li nešto što ti se ne sviđa kod tvoje profesije?

Volim ovaj posao, jer svakako ne bih se bavila njime da nije tako. Sve kolege koji se bave filmom, (uključujući i sebe) ponekad smatram mazohistima, jer ovaj posao ume da bude veoma stresan. Koliko god da imate filmova iza sebe, svaki novi koji radite je potpuno drugačije iskustvo. Taman mislite da možete sve nepredviđene okolnosti da predvidite, ali vas onda realnost iznenadi. Naš posao je mešavina neverovatnog zadovoljstva, adrenalina i stresnih situacija. Ali tako bi bilo i da se bavim bilo čime drugim

1cb2c9b0-c9b9-4bd1-8160-0299613efb20

     7. Kad je posao producenta gotov?

Posao producenta je delimično gotov izradom mastera filma i onda počinje najlepši deo a to je organizovanje premijere, distribucija filma i praćenje uspeha koje postiže na festivalima i /ili u bioskopima. Festivali su posebni jer na njima upoznajete kolege iz celog sveta i sklapate prijateljstva ali i poslovne dogovore.

    8. Pozorišna produkcija, filmska produkcija ili nešto treće?

Filmska produkcija definitivno, ali takođe mi veoma prija i rad na pozorišnim predstavama. Producent sam i Putujućeg “Teatra VIHOR“- koji je osnovala glumica Nevena Ristić i prva predstava  sa kojom smo se predstavili javnosti je “Teško je reći zbogom“ po tekstu Mire Gavrana, a u režiji Marije Lipkovski. Uloge u toj predstavi igraju Nevena Ristić, Ivan Mihailović, Nina Janković i Dragana Dabović tako da je svako putovanje/gostovanje sa njima spoj izuzetnog profesionalizma, neverovatne zabave i fantastičnog druženja.

   9. Take a book (tvoja preporuka za čitanje)

“Iluzije” Ričarda Baha

  10. Place to be – Mesto koje te ne ostavlja ravnodušnom

Berlin, grad u kom se osećam kao kod kuće, gde žive moji najbolji prijatelji Saša i Ini, i gde se stalno vraćam.

  11. Šta je to što te niko nikad ne pita, a ti imaš spreman odgovor?

Naco kako si, ali zaista?

  12. Inspirishi nas u tri reči

Sjaj u očima

e9eec0b0-d238-41a4-964c-241495292c3a

Diznilend

Sedeo sam večeras s jednim tipom. Razgovarali smo. Sve smo se razumeli. To je cela priča.

Svakako, tu priču je moguće proširiti detaljima. Na primer, ovako. Sedeo sam večeras s tim tipom na rođendanu jedne lepe kraljice s odličnom frizurom, koja nosi naočare i ne haje ni najmanje za bilo kakve uobičajenosti. Video sam i devojku u majici sa bretelama, koje sam se uželeo. Razgovarao sam i s jednim mršavim čovekom o drveću, pa sam mu malo kasnije izmakao stolicu kad je hteo da sedne i to mi je pričinilo veliko zadovoljstvo. On je pretio da će mi vratiti, mada smo obojica znali da su to prazne pretnje, jer njegov mozak ne hvata te džukačke frekvencije. Video sam dve devojčice sa kojiima sam se kad su bile male jednom odlično proveo, one su porasle i ne sećaju me se, ali se ja sećam njih. S jednim čovekom, čija je žena jedna od najsimpatičnijih osoba koje sam upoznao, razgovarao sam o kompjuterima, naročito o tastaturama. Pozdravio sam se i sa jednim dečkom koji nije bio učesnik proslave, ali radi na tom mestu, ruke su mu bile umašćene od posla, pa smo se rukovali laktovima.  Jednu devojčicu sam u prvom trenutku zanemario, pa se bunila, a onda sam je desnom rukom podigao da bude visoka kao ja, poljubio je preko kose u glavu i pitao je – Gde si bre ti moja najbolja drugarice? – Ništa nije rekla, samo se smejala. Posle je pala sa klupe, malo odrala leđa i dramila slatko. U povratku kući me je žena s žutom kosom nešto pohvalila, a meni je bio neprijatno, mada volim kad mi se ona obraća. Onda sam izašao iz taksija malo dalje od svoje kuće, pored trafike, da kupim pivo. Dok sam hodao ka fotelji u svojoj dnevnoj sobi i stočiću pored nje na koji ću staviti pivo, ugledao sam čoveka na biciklu, koga poznajem, i koji se vraćao sa tog istog rođendana. Zviznuo sam mu, ugledao me je, stao, skinuo kacigu, pa smo za deset minuta popričali o svemu što nam je važno. Nismo izgovorili nijednu suvišnu reč. Na kraju sam stigao u fotelju, otvorio pivo i pustio muziku.

Sad pušim, popio sam malo piva, digao noge na stolicu i nije mi teško da vam ponovo ispričam celu priču – Sedeo sam večeras s jednim tipom. Razgovarali smo. Sve smo se razumeli.