Dovoljan je mali iskorak. Malo odstupanje od onoga za šta si se spremao. Ovolicko. Taman tolicko da se nađeš u svetu u kome sve liči na ono što si očekivao, sve je skoro isto, ali znaš da nije isto, a praviš se da ne znaš, jer toliko želiš da bude. Čekao si ga u pripravnosti, onakvoj kakvoj si mogao, svojoj najboljoj.

Poznajem čoveka koji je bar jednom rekao – Kad uđeš u pogrešan voz, svaka je stanica pogrešna.

Panično tragaš za dokazima, nalaziš labave argumente da si baš tamo gde treba da budeš, ali ti nešto ne da mira. Zrno graška je negde, daleko od tvog pogleda, baškari se, uživa, zrelo, puno života. Da ti je da budeš to zrno graška, pa bismo videli kako bi kidao život, živeo bi carski, zelen, okrugao, čudili bismo se kako može da se živi. Da ti je da se dokopaš malo zelenog mira. Ovolicko.

A onaj čovek što ga poznajem je bar jednom rekao i ovo – Da budeš viši od vode i niži od trave.

Da ti je bar jednom da budeš miran. Da ti je bar toliko, jednom bar, može i slučajno.