Sedela je na mokrom trotoaru u Ruzveltovoj ulici u Beogradu. Uza zid, po kiši koja je prskala, naslonjena, s posudicom od belog stiropora ispred sebe. Prosila je. U posudici nije bilo novca, bio je samo jedan žuti list. Možda je tek došla.
Imala je oko deset godina, visoka oko metar i po, ako sam mogao dobro da procenim, pošto je sedela. Sve na njoj je bilo staro, i pogled. Nije gledala, bludela je, očima koje su se pomerale zajedno s glavom, koju je vrtela levo i desno, u pravilnom ritmu. Na glavi je imala ljubičastu periku, scensku, novu, nenošenu, nakrivljenu, s paž frizurom i šiškama.
Sedela je tamo sama, izgubljena, luda od života. Sedela je kao mali spomenik svemu, i za njenu stiroporsku prosilicu samo je dobra jesen imala jedan žuti list kao prilog.