Nekoliko metara niz moju ulicu, u zgradi škole za strane jezike Đuro Salaj, na poslednjem spratu živeli su čika Vita i tetka Jelka. Bili su dugogodišnji prijatelji mog dede i često smo kao klinci odlazili kod njih sa bakom. Imali su mačku kojoj se ne sećam imena, ali se sećam da nikad nije izlazila ispod fotelje kad dođu gosti. Bezuspešno sam pokušavala da je izmamim napolje. Ona je samo sijala svojim očima i čekala da odem. Bila je baksuz, što bi rekao deda.
Ipak, mačka nije bitna u ovoj prici, bitan je čika Vita, jer on je imao nešto zbog čega je svaki odlazak kod njih bio poseban i željno isčekivan. Imao je ključ bioskopa „Đuro Salaj“.
Razmišljala sam tada koliko bitan i važan treba da bude neko ko zasluži ključ bioskopa!
Mnogo godina kasnije baka mi je ispričala da je čika Vita još od mladosti održavao bioskop, pa su mu ustupili prostor na vrhu zgrade da tu živi i tu je proveo ceo svoj život.
Tada, za mene, on je prosto bio čovek u koga netremice gledaš čekajuci da izgovori „hajde deco da vas ušunjam na balkon, mislim da nema gužve“.
Čika Vita me je prvi pustio u bioskop, nisu me pre toga vodili ni mama, ni tata, ni baka, ni deda. I to ne na bilo koje mesto, nego na balkon. Tačno tamo odakle mozes da pipnes snop svetlosti koji rađa sliku. Ne sećam se koji je bio film, ali osetiti ga pod prstima…bila je to hemija od starta.
Đura. Tako smo ga zvali i godinama kasnije.
Sad kad razmislim, istina je da ja ne znam ko je bio Đuro Salaj, ali znam da je čika Vita bio kućepazitelj bioskopa sa njegovim imenom.
Pre nekog vremena bioskop je promenio ime u Akademija 28., a tih godina umro je i čika Vita.
Danas, nažalost, ovo je jedan od retkih bioskopa koji i dalje radi.