Ne idem na more i neću na more i nemam para za more i ne ide mi se. More je daleko i mora da se vozi i boli me desni skočni zglob i ne mogu lepo da dajem gas, a ni da kočim, što je možda i važnije. Mogu lepo da menjam brzine ali to nije dovoljno, mada je zabavno. Bio sam dosta puta na moru, ne moram svake godine da idem. Ne moram ni svake druge, odlično se sećam kako je na moru. Sećam se toliko dobro, da ako bih se zainatio, mogao bih da do detalja rekonstruišem neka letovanja. Mogao bih, ako bi mi se baš tako prohtelo, da odredim nekih trinaest noći i četrnaest dana u toku ovog leta, da legnem na svoj krevet i zatvorim oči i precizno proživim ceo život na moru, od na primer, pre tri godine. Spavao bih tačno u terminima u kojima sam onda spavao, isto tako bih jeo i išao u WC, a na plaže i u kafane bih išao u svojim sećanjima, i osećanjima.  Vozio bih se u zalaske sunca, s otvorenim prozorima, bez reči, bez pomeranja. Ronio bih, plivao, stajao bih na jednom kamenu, na jednom mestu u moru, na jednoj plaži. Sve bi se dešavalo nepogrešivo, u meni. Jer ne postoji mesto gde se stvari odigravaju s takvom preciznošu, kao u meni. U meni je mnogo sigurnije, nego tamo, na moru. Tamo možda više ništa nije isto, nisam bio tri godine. Tamo neko može nešto da promeni, neko može da se ne pojavi, a u meni sam ja car. U meni je letovanje najsigurnije, mada mnogo košta, ali za takav provod ništa nije skupo.