1. Kako je nastao MikroFAF festival, osnovna ideja i njegovi počeci?
Počeo je 2009, kada smo razmišljali kako baš mnogo ljudi pravi filmove, pošto su tada već kamere postale dostupnije i internet bio u ekspanziji. Pozvali smo ljude čije smo filmove viđali po Jutjubu zatrpane među gomilom drugih klipova, jer smo imali želju da te stvari tako ne lutaju po internetu, već da ih publika vidi na projekcijama. Raspisali smo konkurs i, na naše iznenađenje, javilo se dosta ljudi. I tako je nastao prvi festival u trajanju od dva dana. Super smo se podružili, razmenili utiske, i primetili da su se tu ljudi upoznali i dobili motivaciju da rade dalje, što je i nama bila motivacija da nastavimo sa festivalom. A isprva smo mislili da to bude samo jedan događaj, čisto kao eksperiment, jer je tako i počelo. Događaj smo nazvali Mikro festival amaterskog filma jer su bili u pitanju kratki filmovi, i jer je stvarno bio mikro, pošto smo bili u prostoru kafe-galerije Freedom koja je imala 10 stolova.

2 .Šta misliš, odakle toliko interesovanje kod ljudi, pa se toliko ljudi prijavilo na taj prvi konkurs?
Kod ljudi koji se izražavaju kroz filmove, u principu kao i u svakoj umetnosti, pitanje je feed back-a. Sad na internetu postoji ta neka kodirana komunikacija preko društvenih mreža, koja kao prvo nije uživo, a i ništa ne može da zameni projekciju u bioskopu sa publikom i živu razmenu utisaka. Tako da mislim da je ljudima bilo jako važno, naročito debitantima, da svoje radove vide u nekom pravom svetlu, među živom publikom i u festivalskoj atmosferi. MikroFAF im je pružio priliku da se njihovi filmovi gledaju, komentarišu, nagrađuju i ponude publici. Ta scena je definitivno već postojala, mi smo je samo podržali kroz festivalsku formu.

3. Koliko se festival razvio od prvog, do danas sedmog po redu, koliko učesnika imate sada, iz kojih sve zemalja s obzirom da ste postali „svetski “ festival?
Na početku smo prikazivali sve filmove koji se prijave, i to je bilo oko 40-ak, 50-ak filmova. Vremenom je počelo da se prijavljuje sve više autora, i sve više filmova iz inostranstva, tako da smo na III Mikro FAF-u uveli selekciju, i sad nam se po konkursu prijavljuje oko 200 filmova, a mi smo nažalost u mogućnosti da prikažemo opet samo 40-ak, u toku dva dana. Naravno, voleli bismo da se to promeni i da festival traje duže, i radimo na tome. Sad je već postalo uobičajeno da dobijamo prijave ne samo iz okolnih zemalja i Evrope, već i iz Amerike, Kanade, Rusije, Brazila, Australije, Irana, Indije, Venezuele, Egipta, Izraela, Afrike, Koreje, Novog Zelanda… Počeli su da stižu i klasični nezavisni kratki filmovi. Zato smo pre par godina uveli i tu kategoriju. Glavna nagrada se i dalje odnosi na kratki amaterski film. Takođe smo nastavili da uvodimo još posebnih kategorija svake godine, pa je to jedne godine bio poetski film, jedne godine ekološki film, pa angažovani film, a ove godine ćeto biti viralni video jer je to fenomen koji nam je interesantan kao nešto što se pojavilo i buknulo sa internetom i društvenim mrežama.

4. Koliko ljudi razumeju pojam „viralni video“, i u kom kontekstu ga vi koristite?
Ljudi ga uglavnom povezuju sa brojem pregleda – lajkova i šerova, pa smo mi baš zato odlučili da organzujemo i tribinu na temu Film i novi mediji, u kojoj će učestvovati Ivan Ikić režiser, Caca Sekulić, filmska teoretičarka i kustoskinja, i Maša Seničić, scenarista, gde ćemo baš pokušati da objasnimo kakav dodir ima viralni video sa filmom. Oni imaju dosta dodirnih tačaka, a opet viralni video ima to nešto što donose novi mediji, to je interaktivnost, serijalnost, često je to i live streaming, tako da je on nešto na granici klasičnog filma, performansa, dokumentarnog zapisa, skeča, eksperimentalnog videa… Nama je iteresantno da vidimo gde to vodi i koja je veza između filma, u klasičnom smislu shvaćenom, i viralnih videa koji su trenutno čini mi se najgledaniji oblik „kratkog filma“ jer su dostupni na internetu.

5. Zagrevanje za festival organzovali ste 3. i 4. oktobra u UK Parobrod, dok se glavni program održava 7. i 8. (petak i subotu) u Muzeju Jugosloveske kinoteke u zgradi u Kosovskoj ulici. Šta to sve možemo da očekujemo tokom ova dva dana?
Uvertira je bila u Parobrodu i tu smo napravili retrospektivu najzapaženijih filmova sa dosadašnjih šest izdanja festivala, i prikazali smo zanimiljivu mešavinu od strogo amaterskih filmova do profesionlanih, a po sadržaju od šarmantnih, blesavih do zaista ozbiljnih filmova. U Kinoteci počinjemo festival tribinom Film i novi mediji: Između zabave i profesionalizma, zatim imamo takmičarske programe, sa pauzama između blokova gde ljudi mogu da razmenjuju iskustva i da se povezuju, a to je ono što je nama mnogo važno. Tu ćemo imati mali „Mikro šank” i “Mikro Fijuk” štand. Drugi dan takođe imamo tri takmičarska bloka, i na kraju dodelu nagrada. A oba dana, to je već sad tradicija našeg festivala, nakon završetka projekcija su žurke, od kojih će prva, u petak, biti u klubu „Petak“ (Lomina br. 14.) a druga, u subotu, u klubu „Strogi centar“ (Gospodar Jevremova br. 43). Ove godine takođe imamo posebnu nagradu filmske škole Milutina Petrovića “Preditor”, a našu tradicionalnu nagradu MIkropolis će dodeliti tročlani žiri koji čine: Milutin Petrović, Miloš Tomić i Miloš Gojković aka. Gojko iz Čačka. Dodeliće nagrade u tri kategorije: najbolji “uradi sam film”, najbolji nezavisni film i najbolji viralni video.

6. Kakve sve filmove ste do sada nagrađivali i kakvog to zanačaja ima za autore?
Pored Mikropolisa, naše nagrade su često i u vidu dalje edukacije autora, kao što je kurs filmske režije. Dalje učenje i usavršavanje i jeste glavni cilj festivala. Naravno da autorima znači kada istaknemo njihove filmove, kasnije ih dodatno promovišemo, i kada znaju da su na pravom putu jer su dobili priznanje od strane sturčnog žirija. Nagrađivani filmovi su zaista bili svih rodova i vrsta, jer ono što se nagrađuje jeste trud, ideja i njen odjek i potreba da se zamišljeno realizuje bez obzira na okolnosti. Recimo, Film Prekid Nikole Stojanovića nagrađen je na V MikroFAFu. To je bio njegov prvi film. Od tada, on je u “uradi sam” produkciji snimio još nekoliko odličnih filmova, a ove godine je upisao FDU. Postoji još mnogo takvih primera, da su autori “probil led” na MikroFAF-u.

7. Da li si zadovoljna gde je danas Mkro FaF u odnosu na početak, u šta je izrastao i šta bi volela da se dalje dešava?
Da, naročito zato što na početku nismo očekivali ovakav odjek ni ovoliko pažnje, ni od strane publike, a nismo očekivali da će uopšte toliko filmova doći do nas. Mi smo mali tim entuzijasta i opstajemo uz podršku prijatelja i ljudi koji prepoznaju značaj amaterskog filmskog stvaralaštva, tako da sam zadovoljna kako to sve teče. Nismo očekivali ni toliko odjek iz inostranstva. Svake godine smo naravno pred novim izazovima, a ono što bih volela da se promeni jeste da festival traje duže i da možemo da ugostimo sve autore iz inostranstva, što trenutno nismo u mogućnosti.

8. S obzirom na stanje u kulturi danas i kako se ne ulaže dovoljno u kulturne sadržaje, zašto je važno da jedan ovakav festival postoji i opstaje?
Amaterski film je nezaobilazan deo istorije kinematografije i naravno da je važno da se ova scena razvija, prati i podržava. MikroFAF je značajan jer ohrabruje razmenu iskustava svih koji žele da se izraze filmskim jezikom i ne ustručavaju se da eksperimentišu i samoobrazuju se u sferi filma, jačajući ovu alternativnu stvaralačku snagu filmske kulture. A to što niko ne ulaže u kulturu, nekako nije se mnogo odrazilo na kvalitet festivala, jer se mi, iako sve manje sredstava imamo, ipak sve više razvijamo. Mislim da ljudi bez obzira na to da li ima sredstava ili nema, kad imaju nešto kažu, oni će naći načina. Naročito u amaterskom filmu, gde nemaš nekog od koga zavisiš i ko će da ti daje neke producentske zahteve, imaš potpunu slobodu. I zato su ovi filmovi specifični i bitni i toliko raznovrsni. Nema elitizma, u festival se uključuju ljudi svih nivoa znjanja, obrazovanja I profesija. Mislim da je festival važan i jer demistifikuje tu predstavu o amaterskom kao nečemu pežorativnom, koja i dalje postoji kod ljudi, pa čak i kod eminentinih filmskih autora.

9. Šta tebe inspiriše da se baviš ovim, da neguješ amaterski film i ovaj festival.
Mene motiviše to što je ovo projekat u kome sam od samog početka i što vidim koliko znači učesnicima i publici. Tolika količina ljudi se sa velikim interesovanjem raspituje tokom cele godine kad će sledeći festival, kad će konkurs za prijavu filmova, ko će ove godine biti u žiriju, gde će biti… Ta energija koja se oko festival stvorila, odsustvo elitizma, i otvorenost ljudi da jedni s drugima razmenjuju utiske meni je inspiracija da se ovim i dalje bavim. Naravno, privlači me i to što i ovaj festival i amaterska filmska scena sami od sebe idu u nekom pravcu, a ja sam tu da primetim te novonastale aspekte i bavim se njima. I uvek me raduje kada neko snimi svoj prvi film nakon već duge karijere u nekoj drugoj sferi i javi se na festival. Za mene film nije profesija, to je način izražavanja, i svi imaju pravo da se izražavaju tim jezikom.