Samo su ih poskidali i pobacali na zemlju. Nisu oklevali ni jedan sekund jer oklevanje bi značilo gubljenje vremena, a oni nisu imali vremena za to. Nabacane na zemlju jedna preko druge stajale su tako, bez ikakvog reda i smisla, a oni su već uveliko smisleno jurili dalje i njima je to bilo sasvim u redu. O jaknama nije imalo kad da se razmišlja. Morao je da se igra fudbal. Veliki odmor traje 15 minuta, i tih 15 minuta nije za razmišljanje.

Njih desetorica podelili su se u dva tima. Većina jedva do pola stative visoki, a nekoliko njih možda rukama i može da dohvati prečku, ali kad se baš onako istegne na prstima ili skoči sa obe noge rukama podignutim u vis. Jure po dvorištu, i to im je u tom trenutku najvažnija stvar na svetu.

Kao muve bez glave, levo – desno po onom terenu, fokusirani na loptu koja je u tom trenutku jedini njihov svet do kog im je stalo da se okreće.

Za to vreme, njih četiri, tri smeđe, dve sa ravnom kosom, jedna kovrdžava i jedna plava, sa krznom na kapuljači preko koje pada nemarna pletenica sa mašnom na kraju, koje su se ne znam odakle pojavile, i koje do tada nisam primetila, kreću da uzimaju one jakne sa zemlje i počinju da ih slažu iza gola, jednu po jednu.

Oni će to tek primetiti.

A meni se sve složilo. Konačno mi je jasna ta najvažnija sporedna stvar na svetu.