Pariz i ja smo se upoznali i prepoznali u kafani.

Na ćošku ulice u kojoj sam iznajmila stan nalazi se mali bistro „Rochebrune“.
Zove se po ulici, „Rue le Rochebrune“.
Svako veče sam sedela u njemu.
Dan u Parizu nije mogao da se završi, bez poslednje ture u “Rochebrune-u”
Drži ga starija gospođa. Rekla da je prijatelji zovu Baba i da je i ja tako zovem. Baba je pričala sa mnom isključivo na francuskom. Kaže da ću tako najbolje naučiti jezik i da je slušam.
U početku nisam uopšte znala šta mi priča, ali non stop smo se smejali i sve smo se razumele.
Rekla mi je da moram da naučim francuski, jer izgledam kao neko ko treba da priča francuski.
Rekla sam joj, sa sve cigarom u uglu usana i pivom u ruci, izgledajući pre svega kao jedna dama, da možda izgledam više kao neko ko treba da psuje na tom jeziku, nasmejala se glasno, i rekla mi je i da psujem ali i da joj se ne pojavljujem svaki dan bez jedne naučene rečenice.
Naučila je da pijem veliko pivo, i kad me vidi da ulazim u Bistro, samo pokaže rukama – „Veliko“?
Rekla mi je da sam slatka. Na francuskom to mnogo lepo zvuči – “mignon”(minjon)
Neke večeri nije naplaćivala, davala je na račun kuće. Na njen račun.

Jedno veče sam pokušavala da objasnim Babi, da je ona moj Pariz.
Da bi Pariz bio samo grad, kao i million drugih gradova i da kao takav mi ne bi bio dovoljan da nisam u tom trenutku u njenom bistoru i da nema tog bistroa i nje.

Muzeji su predivni, ali to nije grad. To su samo zgrade u koje ulaziš u nekom gradu.
Možda one mogu da ti približe grad, na način kako je izgledao nekada ili da ti pokažu ono što više ne možeš da vidiš i doživiš, ali to nije grad, to nije sada.
Sumnjam da bi samo stojeći u muzeju i gledajući u neku sliku osetio ukus kroasana u ustima, ili čuo majku kako viče na svoje dete da ne pretrčava ulicu, ili čuo kako francuzi zvižde po ulicama. Ili pevaju.
Sumnjam da bi podigao ženi torbu koja joj je pala sa paktregera bicikla i trčao za njom ulicom vičući “madam”, dok ti klošari sa ćoška dižu palčeve i sa osmehom govore “bravo.”
Sumnjam da bi video gospođu u ranim sedamdesetim, kako skoro u ponoć sedi sama, sede kose zalizane rajfom sa crnom velikom mašnom, u zelenoj jakni, pocepanih čarapa, i još 200 šarenih krpa na sebi.
Sumnjam da bi primetio i šal i šešir na stolici pored. Gospođu sa naočarima za sunce sa roze drškama i neupaljenom pljugom koja joj visi iz usta. Gospođu koja priča sama sa sobom dok meša kafu olovkom.
Sumnjam da bi uživao gledjući čoveka sa gitarom u metrou kako priča sa zidom, i to ozbiljno udubljen u razgovor.

Ne postoji muzej koji ima izložen duh grada u vitrini.
Iz muzeja ne nosiš priče, u muzeju ih dobijaš na gotovo.
U muzeju je sve ono što ceo život želiš da vidiš i čekaš da ti se ukaže prilika da vidiš, ali meni to nije dovoljno. Uglavnom ne znam šta ću sa tim što sam videla, ako ne znam priču.
Moram da znam priču. Moram da čujem šta priča grad. Moram da čujem ljude.
Dan posle Luvra dok sam sedela kod Babe u bistrou i pričala joj da nisam nešto previše oduševljena istim, rekla sam joj  da mi ne da više da pijem jer ću početi da pevam. Sipala mi je malo pivo i rekla: – Ne ideš odavde dok mi ne otpevaš “Ne me quitte pas.“
Sela sam sa svojim pivom za sto, ponavljajući „Ne me quitte pas…“ i pustila pesmu na You tube- u da je čujem, a onda sam isključila zvuk. Baba je sama počela da peva.

„Ne me quitte pas” znači – ne ostavljaj me, a “Baba” se zove Ferida.
A meni je Pariz tek počeo da priča priču.