Sedim i ćutim, gledam ispred sebe. Boli me desno koleno. Imam malu cistu u njemu. Treba da smršam, rekli su mi. To bi trebalo da bude lako, samo treba da trošim više energije nego što unosim u sebe. Digao sam nogu na stolicu, pa mi je lakše.

Prolazi Sima, ne javi mi se, samo me pogleda. Sima je, pored svega ostalog, poznat i po tome što je posvećen ženama, predan im je, ali nije serijski zavodnik, uvek postoji samo jedna u njegovom životu. Sima zavodi svojom ličnošću, onim što jeste.

Noga mi je utrnula, loše sam je namestio, pa sam je spustio. Ne osećam je dobro, slaba je i ježi mi se koža dok je krv ponovo ispunjava. Čekam da proradi, pa ustanem, koleno me zaboli, pa opet sednem.

Ne sećam se Simine prve žene, samo znam da je s njom bio kratko i nestala je. Ne zna se kuda je otišla, s nekim, ili sama, ili joj se nešto desilo, samo je od jednog trenutka nije bilo. Malo je bio sam, a onda se pojavila Beba. Nisam ih često viđao, ali znam sve o njima. U stvari, samo znam da su se voleli. Voleli su se i to je na kraju krajeva  i sve što treba da se zna o njima. Onda se Beba razbolela. Dobila je udarac u telo i od tog udarca se nikad nije oporavila. Nekad je bilo malo bolje, nekad malo gore, i na kraju je umrla. Može da se kaže da je Sima to teško podneo, može da se upotrebi reč – podneo, jer je bio živ. To se videlo po tome što je pomerao telo s jednog mesta na drugo i ponekad jeo i pio vodu. Moglo bi da se kaže da je to bio Sima, jer je izgledao isto kao Sima, ali po svemu drugom bi se reklo da je to bila tuga lično. Dare mi je rekao da ga je čuo, na mestu na kome je poslednji put video Bebu, kako je izgovorio ove reči:

Izvini mala
ne živi mi se bez tebe
ali ovaj kavez od kostiju
izgleda radi sam od sebe.

Posle toga, Simino telo je glumilo Simu još pola godine, izgledalo je da telo neće moći još dugo, a onda se pojavila Iskra. Iskra je u sebi  imala radosti za najmanje dva života, i odmah je dozvala Simu nazad u njegovo telo. Skoro odmah, jer se malo otimao, stalno je pričao o Bebi, ali sila Iskrinog života rušila je i grlila sve pred sobom, pa je na kraju srušila i zagrlila i Bebinu smrt.

Sad Sima opet ima ženu i opet živi, bar drugi put u životu. Često hodaju goli po kraju i grle se. Sima ponekad leži na leđima, kao baš sad, leži kao kamen, nepomičan, i samo pogledom prati Iskru dok kruži oko njega, i ponekad mu priđe i gurne ga glavom.

Sedim i gledam ih, ćutim, živi mi se, plače mi se, umire mi se od radosti, živi mi se od smrti, počinje da me boli Ahilova tetiva pa dižem nogu na stolicu, znam da će da utrne, ali znam i da je to samo moje telo. Treba se pozabavim njim, ipak. A to bi trebalo da bude lako, samo moram da unosim u njega više radosti nego što trošim.