Godina je 1990. Kupili smo prvi „stub“.

Kad su mi roditelji saopštili da idu u Novi Sad po njega, zamišljala sam da će se vratiti sa građevinskim komadom koji će stajati u sred sobe, i  bilo mi je vrlo nejasno zašto.

Stub je bio muzički.
Stigao je Goldstar, dvokasetaš sa gramofonom i plus radio.

Gledala sam u to opčinjena, i to je bilo sve što sam mogla da radim. Da gledam.

Bilo mi je zabranjeno da dišem u pravcu linije, da pipam, da prolazim blizu pored, nekad i da boravim sama u sobi sa linijom bez prisutva odraslih. Tata je čak napravio posebnu vitrinu u kojoj je linija stajala, da bude koliko – toliko zaštićena, kako joj se nešto ne bi desilo.

Izradi vitrine, tata je vrlo ozbiljno pristupio. Čak su i stakla, kasnije ugrađena, bila zatamnjena i posebno matirana, pričvršćena specijalnim šarkama, pažljivo biranim skoro dva sata u robnoj kući “Beograd”, što je trebalo da ukaže na poseban status linije u našem stanu.

Staklo se pažljivo brisalo svakog dana. Naravno ne ja.
Brisanje je takođe spadalo u deo sa ne prilaženjem, ali su uredno brisani otisci mojih prstiju uz rafal izgovorenih reči za koje mislim da uopšte nije damski da ponavljam.

Najbolji deo imanja muzičkog stuba, naravno, bila je kupovina kaseta. Tako su me spakovali jednu subotu u našeg jugića 45 i pravac Novi Sad da se opremimo.

Jedna od najbolje opremljenih prodavnica ploča i kaseta tada, nalazila se na Spensu. Dok je mama obavljala, šta već mame obavljaju, tata i ja smo ušli u radnju.
Momenat kad sam ugledala sve te ploče i kasete je osećaj kad staneš kao ukopan u zemlju, a svet oko tebe počinje da se okreće tolikom brzinom da predmeti gube obrise, dok ti postaješ deo tog vrtloga, zarobljen u njemu i oslonac ti više nije potreban jer letiš. Kao ljubav.

I onda te čarobne reči: “Šta hoćeš da ti tata kupi?”

Za nekoga ko prilično ne može da se odluči u životu, i ko, ukoliko ima dva moguća izbora u stanju je da izabere oba samo da se ne pita kasnije da li je učinjeni izbor bio dobar, ili je drugi možda bio bolji…
Taj put sam sa sigurnošću znala šta hoću.

Prišla sam polici i skinula dve kasete “Garavog Sokaka”.
Jugotonova izdanja iz 1989 i 1990.
Donela sam te dve kasete do tate, dala mu u ruke i rekla „Ovo“.

Gleda tata, gleda prodavačica, ja stojim i čekam. Prodavačica kreće sa pričom, kako sam suviše mala, kako ima tako divnih kaseta za decu sa dečijim pesmicama i kako ovo baš nije muzika za mene, ali ja ne odustajem.

Ima konja na slici, a ja volim konje, i znam da ih crtam, naučio me deda, i hoću te kasete.

Zatim kreće i tatin pedagoški momenat odgovornog roditelja koji svom detetu od 6 godina treba da objasni zašto to nije muzika za njega, i emotivno ucenjivačka reakcija njegovog deteta koje demonstrativno seda na pod i odbija da napusti prodavnicu dok ne dobije te dve kasete.

Garavi Sokak i danas volim, a te dve kasete čuvam evo već 25 godina.
Tata je kasnije takođe napravio novu policu, specijalno po meri i specijalno za kasete, ali ovaj put bez stakala.

Na toj polici su  stajale i dan danas stoje i mnoge druge kasete. Godinama sakupljane, kupovane, snimane i presnimavane, ali ja uvek znam koje su prve stavljene.
Kao i što znam, da je jedna od prvih pesama „Garavog Sokaka“ koju mi je tata pustio i koju sam čula tada na našem novom muzičkom stubu, bila „Julija“.