Juče sam na jednom prometnom mestu u centru Beograda video pingvina i zebru. Pingvin je stajao naslonjen na semafor a zebra je sedela u fotelji ispod suncobrana. Pingvin je jeo sladoled a zebra je isto jela sladoled. Ja sam stao da kao gledam šta ima u nekoj tu radnji i slušao sam ih šta pričaju. Ovako su razgovarali.

Za potrebe ovog teksta pingvina ću označiti sa P a zebru sa Z.

P: Devojčice, ajmo na piće.
Z: Neću.
P: Zašto?
Z: Mali si i ne sviđaš mi se.
P: Ako sam mali nisam nesposoban.
Z: A šta ti to možeš da uradiš?
P: Mogu da skočim s 30 metara u more, da ronim koliko hoćeš i da ulovim skoro sve male ribe.
Z: Pa mene to uopšte ne zanima. I šta ti znači to da roniš koliko ja hoću?
P: Možeš da kažeš koliko da ronim i ja mogu.
Z: 300 metara.
P: Ih, mogu tri hilljade metara.
Z: 300 kilometara.
P: Mogu.
Z: Ipak me to sve ne zanima.
P: Pa to je druga stvar, to je stvar tvojih interesovanja, ali ja sam neviđeno kul.
Z: Možda i jesi, ali ja ne ronim u moru i ne jedem ribu.
P: Ja te nisam zvao na ručak u more, nego na piće. Oćeš na piće?
Z: Pa kad tako kažeš, može.

Onda je zebra ustala iz fotelje, pingvin se otisnuo od semafora, pa su otišli. Mnogo je ljudi prošlo i niko se nije osvrtao na njih, ni na njihov razgovor, kao da ih nisu videli ni čuli. Osim jedne devojčice koju sam video u odrazu stakla izloga, ona je mirno stajala, i kad se pingvin otisnuo, naslonila se na semafor. Ja sam već sedeo u fotelji. Ovako smo pričali.

Za potrebe ovog teksta devojčicu ću označiti sa D a sebe sa J.

D: Šta misliš, je l može da roni 300 kilometara?
J: Nemam pojma, možda i može.
D: Sigurno može mnogo da roni.
J: Sigurno.
D: Ali baš 300 kilometara?
J: Teško.
D: Pa je l on nju slagao?
J: Nije, važno je da može mnogo da roni, ti brojevi ništa ne znače, to je samo cenjkanje.
D: Je l mogu ja da sednem u fotelju?
J: Možeš, ali moramo brzo da se zamenimo, da nas ne ugleda neko.
D: Ajde.

Zamenili smo se, ja sam bio naslonjen na semafor a ona je sedela u fotelji. Ovako smo pričali.

Za potrebe ovog teksta devojčicu ću opet označiti sa D a sebe sa J.

D: Niko nas nije video.
J: Niko.
D: Niko nas ne vidi i ne čuje.
J: Niko.
D: Zašto?
J: Ne zanimamo ih.
D: Ali mi smo baš super.
J: Jesmo, ali to nije do nas, to je do njihovih interesovanja.
D: A šta njih interesuje?
J: Da pređu ulicu.
D: A šta će onda?
J: Onda će da idu dalje, pa će posle da se vrate i opet da pređu ulicu, na našu stranu, i da odu kući.
D: Možda će nas onda videti.
J: Neće.
D: A je l mi postojimo?
J: Postojimo, malo. Malo postojimo.
D: Je l to sigurno?
J: Nije.
D: A kad bi nas ugledali, je l bi onda bilo sigurno?
J: Ne bi. Onda bi bilo sigurno da ne postojimo.

Posle toga smo još mnogo pričali, o svemu, D mi je objasnila neke važne stvari, ali me je zamolila da to ostane tajna. Prvo me je pitala da li umem da čuvam tajnu, a ja sam joj rekao da umem, tako da, razumećete me, ne smem o tome da vam pričam.