To je bilo na Tari, u šumi, u šetnji.  Ja sam hodao a moja žena je trčkarala okolo. Ja sam mislio o evoluciji, a ona se igrala s našim psom, i u jednom trenutku sam joj rekao da mislim da je moguće da će ljudi za neki broj godina, nešto deset hiljada ili sto ili nemam pojma, imati velike glave i mala tela, i da neće imati kosu.

Ona ima lepu bujnu crvenkastu kosu, i nema veliku glavu i malo telo, nego je baš zgodna i zna da je zgodna i voli što je zgodna. Njoj takvoj se takva pretpostavka uopšte nije svidela. I još sam joj rekao da kad bi neko, nekako, došao sad iz budućnosti i pogledao je, verovatno bi mislio da nije nikakva riba i da je u stvari malo i nakazna. To joj se tek nije svidelo.

Okrenula se prema meni, sa suncem u pozadini, stavila levu ruku na kuk, desnu digla u vis, malo radila kukovima levo desno, dignutom desnom rukom simultano pravila krugove, zavrtela glavom tako da joj se kosa razletela preko popodnevne sunčeve svetlosti  i rekla –Ma nemoj, a šta ako bih ovako uradila? Je l’ bi i onda taj tvoj mislio da sam loša riba?

Dok sam je gledao onakvu u sred šume, shvatio sam da bi taj mogao da dođe i iz milion godina daleke budućnosti, ali da bi i on zanemeo, proradio bi mu neki zaboravljeni gen i zaljubio bi se. Rekao sam joj – Ne bi mila, sigurno ne bi rekao.

Onda je nastavila da trčkara po šumi, nemarno odnoseći pobedu nad milion godina evolucije. To je kad je čovek zgodna žena, ne može mu niko ništa.