Nešto smo slavili te večeri, okupili smo se oko šanka, onda sam ja izašao u baštu da pušim, a ona je došla s kosom vezanom u rep za koji je belom uzicom bio vezan beli balon ispunjen helijumom. Bela uzica, a posledično i balon, pratili su pokrete njene glave. Njena glava je pratila treptaje njenih misli, i posledično, njenog govora. Njen govor je pratio pokrete njene duše, i posledično, njenih osećanja.
Njena osećanja treperila su, pa je treperio i balon. Taj balon je bio, u tom trenutku, ona. Ona je, sudeći po tom balonu, bila uznemirena, vesela, uzbuđena i živa kao predana korisnica dobrog života koji joj je dat, i oko koga niko ne pravi pitanje. Ona je, sudeći po svemu što znam, u tom trenutku držala ceo svet na beloj uzici i davala mu života tačno onoliko koliko je bilo neophodno da se ne bi sve raspalo na sastavne delove. Ništa nije bilo u redu, kao što nikad i nije, i kao što ne može da bude, ali je moglo da se podnese, zbog nje, i tog njenog balona.