Ustala sam sa rupom u stomaku i četiri sata kontemplirala kako da tu rupu popunim. Bilo mi je hladno da izađem i preduzmem nešto, ali toplo da kontempliram. Što znači da sam imala vremena u svom životu da 4 sata samo budem gladna. To je mnogo vremena.
U nekom trenutku, kada je rupa ozbiljno pripretila da će da me proguta, nakanim se da odem do pekare po burek. Krenem ja napolje, uvučena u jaknu i glavom i rukama, samo mi oči vire i gledaju gde idem. Na ćošku kod kafane stoji stariji ciga, sa cegerom iz kog viri pas i prosi. Prosi sa osmehom, i sa psom.
– Daj gospođice koji dinar, Bog će ti da sreću i zdravlje.
„Šarmantna i duhovita“ kao i uvek, dobacim ja cigi:
– Jel, može taj Bog da mi da neki slobodan dan, a? Mislim ako već komuniciraš s njim, da mi središ? I produžim. Čujem smeh iza svojih leđa, i cigu kako dovikuje:
– Evo meni je svaki dan slobodan, pa mi to nije garantovalo ni zdravlje ni sreću. Garantovalo mi samo glad.
Stanem ja. I stojim tako neko vreme pa se okrenem na peti i vratim do njega.

Pas proviri iz torbe pa pomazim psa i pas me lizne. Kaže ciga: ”Sviđaš mu se gospođice, izgleda si dobar čovek.”

Vadim pare i dajem mu, nasmejem se, reko’ , evo da bar glad rešimo kad ne možemo zdravlje i sreću i drugi put krećem ka pekari.
Vraćam se istim putem sa burekom, kad ciga i dalje stoji tu na istom mestu, sa francuskim hlebom.
– Ej gospođice, ‘oćeš malo kifle?
– Ne mogu hvala, samo vi jedite, vi ste gladni.
Kaže ciga: “Jesam, al’ sam i sam. Ako ti gadno ti nemoj. “
I tako gospođica, u svojim tridesetim kod kafane na ćošku stoji i deli kiflu sa ciganinom. Nije joj hladno, smeje se, a nije više ni gladna, a on nije sam.
Ljudi prolaze, gledaju u mene, gledaju u nas, a meni toplo. Užasno mi je toplo. Ona rupa je konačno popunjena. Rupa nije bila glad.
Burek je pojeo pas.