Što se muzike tiče, nije žanrovski opredeljen, jednostavno, sluša ono što mu odgovara i prija u datom momentu. To mogu da budu Iron Maiden-i, Orthodox Celts-i, grupa Kerber ali i Robbie Williams, Michael Jackson.  Isto je i sa izlascima i zavisi od društva. Nekad su to diskretniji kafei sa finom muzikom, nekad  picerija, a neretko i restorani sa “zanimljivom” kuhinjom, pa i kafana, varijanta plehane piksle i karirani stolnjaci. Voli biblioteku, bioskop, odlazak na stadion ili u halu, ranije je stalno igrao basket i mali fudbal sa drugarima (sad malo ređe), ali najviše voli prirodu, Rituale, recimo, ima dok piše, kafa mu uvek stoji sa desne strane, flaša soka pored nogu, čaša iza monitora i  obavezno, nešto za klopu na stolici pored. Ukoliko ogladni u toku noći (obično tada piše), ne želi da prekida pisanje zbog pravljenja sendviča :).

On je Miloš Petković iz Niša, mlad talentovan pisac koji za 29 godina iza sebe ima sedam objavljenih romana iz domena epske fantastike i horor avanture. Pročitajte šta je sve imao da nam kaže, a preporuka je da pročitate i ono što je napisao, jer imate priliku da istražite svet slovenske mitologije koja je kao tema,  Milošu neiscrpna inspiracija.

1. Kako si došao na ideju da crpiš inspiraciju iz slovenske mitologije, i koliko mi toga zapravo ne znamo?

Moram da priznam da sam se za slovensku mitologiju zainteresovao tek nakon što sam napisao svoju prvu trilogiju (“Vukovi sudbine”), pre toga sam znao samo neke najosnovnije podatke i odrednice. Bilo je par komentara mojih prvih čitalaca da bi bilo lepo da preko epske fantastike iz zaborava vratim Peruna, Svetovida, Svaroga, Moranu, legende o vilama, vukodacima, psoglavima, da vratim stare Slovene. Tada je krenuo istraživački rad koji i dalje traje. Mislim da znamo više nego što smo uopšte svesni, ali ni blizu onoliko koliko bi trebalo. Da pojasnim, koristimo neke reči, poznati su nam neki običaji ali nemamo pojma da su deo naše tradicije, naše mitologije… A ne znamo ni neke osnovne stvari. Zamislite da neko u Grčkoj ne zna za Zevsa i Heru, a u Norveškoj za Tora i Odina. Iz te vizure, sramota je da neko ko je iz Srbije ne zna za Svaroga ili Velesa.

2. Kako se rodila ideja i kad je nastao “Perunov hroničar”

Ideja se rodila  nakon završene debitantske trilogije i odlučio da se oprobam u malo drugačijem žanru. Počeo sam priču u sadašnjem vremena, sa željom da napišem nešto poput romana “Devojka sa zmajevom tetovažom” Stiga Lašona (bio sam inspirisan susretom sa Vlastimirom Nisingerom, izvanrednim čovekom koji je po zanimanju arhitekta) ali, slovenska mitologija me je vratila u prošlost. Tako Vlasta postade inspiracija za Akademika i nastade “Perunov hroničar”, roman po kojem me i dan-danas najviše prepoznaju (smeh).

3. Da li se slovenska mitologija uklapa sa konceptom epske fantastike, i kako?

Veoma. Sve mitologije su, na neki način, slične, a sve epske fantastike su, na neki drugi način, izmaštane mitologije, samo se razlikuju u “začinima”. Da pojasnim: negde se sve vrti oko Bogova, negde oko magije, negde prosto vrvi od mitskih bića, a negde i ne, ali ima drugih fantastičnih elemenata (npr. “Igra prestola”). Ipak, slovenska mitologija ima neke prednosti jer je drevna a i dalje živi putem nekih običaja pa je ljudima bliska, a bogatstvo legendi daje piscu velike mogućnosti. Zato mi je drago što smo se “susreli” na mom spisateljskom putu i što se lepo  “slažemo”.

4. Da li misliš da je koncept večite borbe dobra i zla u epskoj fantastici, već dovojno „prežvakan“?

Jeste, za to je Tolkin najveći “krivac”. Jednostavno, čovek se živeo mnogo pre svog vremena, što se vidi i iz njegove biografije. Npr. on je prodao svoj auto kada je uvideo da izduvni gasovi zagađuju okolinu, već tada je imao tako jaku ekološku svest. Kao takav, iskoristio je sve motive žanra, mada i u nekim drugim “vodama” je taj motiv čest. Ja sam se trudio da “pobegnem” od tog klišea, ali ne previše. Tu sam negde, na granici, dajem mogućnost čitaocima da izaberu stranu i da za njih svi likovi budu pre neutralni nego dobri ili zli.

5. Da li i ti, kao i većina modernih pisaca EF, osećaš strah da ne budeš shvaćen kao kopija Tolkina?
   
   

Ne. Bilo je tih poređenja, napisa u novinama i na internetu “Tolkin sa Nišave”, “Niški Tolkin” i slično, prija to s jedne strane ali s druge i opterećuje. Ipak, ja sam svestan svojih mogućnosti, iza sebe imam sedam objavljenih romana u dvadeset devet godina, a Tolkin ima “Hobita”, trilogiju “Gospodar prstenova” i “Silmarilion” na kojima je radio više od četrdeset godina. Izlišno je tu praviti neko poređenje, takvu posvećenost i kvalitet gotovo da je nemoguće dostići. Uz to, Tolkin je bio sjajan lingvista i profesor na Oksfordu, on za žanr predstavlja ono što je Tesla u nauci ili Majkl Džordan u košarci, glupo je plašiti se takve, rekao bih, nedostižne veličine. Guraću svoju priču i koračati stazom epske fantastike zadovoljan jer znam da ju je za sve nas utabao jedan takav velikan.

6. Šta te je privuklo da se odlučiš baš za epsku fantastiku, a ne za istorijsku fikciju?

Jednostavno je: Više volim da čitam knjige epske fantastike nego istorijske. Kao mlađi, više sam se divio Hauardovom Konanu i Tolkinovim junacima nego stvarnim, istorijskim likovima. Naravno, to ne znači da ne volim istorijske knjige, naprotiv. Uživam u njima, ali fantastika mi je draža, bar za nijansu. Zato se, verujem, i bavim njome.

7. Kad pišeš da li unapred imaš strukturu romana u glavi, ili samo uopšteno znaš kako želiš da se priča završi i puštaš da sama raste i razvija se u samom procesu pisanja?

Uvek imam strukturu romana u glavi, kompletan film koji odgledam nekoliko puta pre nego što završim rad na rukopisu. Ranije sam pravio skelet od toga na papiru, pisao podsetnike na ceduljicama, u telefonu, gde god stignem. Sada, kada imam malo više iskustva, mnogo više radim iz glave a tek po nešto zabeležim, potrebno mi je i par fusnota, podsetnika. Iako sam, kao klinac, pomalo bio mangup i više se opterećivao sportom, knjige i čitanje su bili velika pasija. Kada sam došao u priliku da se i sam bavim pisanjem, kada sam otkrio to zanimanje, sve ono što se nagomilalo tada, sada izbija na površinu i onda uživam. Jedinu muku predstavlja za koju ideju se opredeliti pošto se nekad sukobljavaju u meni. Teše me prijatelji kada kažu da su to slatke muke (smeh).

8. Koliko je teško dati imena likovima i odakle crpiš inspiraciju.

Nije teško, mislim da je nekima mnogo teže da ih popamte nego meni da ih smislim (smeh). Imam nekoliko načina kako biram imena, ili su to neke kovanice, spoj dve rogobatne reči koje zajedno zvuče jako, moćno, upečatljivo, ili “posmatram” lika, tražim mu neku zanimljivu osobinu, naviku, pa ga “krstim” na osnovu toga. Ipak, ima i onih situacija kada bez nekog posebnog razloga lupim neko ime koje odgovara tom liku i tvrdoglavo ostanem pri tome iako se kasnije pojave još neke opcije.

9. Oprobao si se i u horor avanturi , pa nam reci kakvu tajnu krije Stara vodenica?

Taj roman se dugo “kuvao” u meni. Odavno sam imao želju da tu ideju materijalizujem i “bacim” je na papir ali me je rad na nastavcima “Perunovog hroničara” (“Rog slovenskih bogova” i Šapat Đavolje varoši”) držao podalje do prošle godine. Nikada brže nisam pisao, imao sam utisak da već gotovu knjigu samo prepisujem iz glave (smeh). Horor je tu zbog vampira iz naših predanja i okruženja, ali je avantura, čini mi se, izdominirala. Izneli su je likovi koje sam “okupio”. A tajna… Probaću da budem kratak i da ne otkrijem previše: Veliki prorok Nostradamus, sakriven pod gvozdenom maskom, preneo je tajnu svog poslednjeg proročanstva grofu Monte Kristu, nadajući se da će ovaj uspeti da ga spreči. Okupljeni oko te priče, čuveni junaci poput Šerloka Holmsa, Abrahama Van Helsinga, Hauarda Kartera, Filijasa Foga itd. kreću u potragu za  jednim od legendarnih sedam mačeva, kandžom vlaškog kneza Vlada Drakule koji je bio vitez Reda zmaja. Put ih dovodi u Srbiju, gde delove mača čuvaju vampiri Sava Savanović, Arnaut Pavle i Petar Blagojević. Tu se krije tajna koju sam samo delimično otkrio, u nastavku (ili nastavcima) otkriću je do kraja. Reći ću još samo da trenutno radim na nastavku (radni naslov “Poljubac princeze Ildiko”), Ildiko je bila sedma princeza Atile Hunskog, neka to bude dovoljno za sada.

     10. Omiljeni pisci fantastike?

Gorepomenuti Tolkin je tu, svakako, ali ima još par njih koji su me svojim delima “kupili” za sva vremena. Tu je Robert I. Hauard, tvorac Konana Varvarina, zatim Martin sa njegovih milijardu likova, neprevazidjeni kralj horora Stiven King, pa Nil Gejmen. Od manje poznatih volim Glena Kuka i Rajmonda Fajsta, kao mlađi sam uživao čitajući serijal o Hariju Poteru Džoane Roling. Ima i onih pisaca sa samo jednim “hitom” poput Majkla Endea i njegove “Beskarajne priče”. Novije pisce (Erikson, Stivenson, Aberkrombi itd.) još uvek nisam čitao kako treba, sve nešto na brzinu i preko reda, tako da ih još uvek nisam postavio na tu svoju skalu.

photo credits: Saša Mihajlović