Na Savi, u zoru, u julu. U potkošulji, na čamcu, bos, čupav. Na mirnoj reci, dok se na površini ocrtavaju struje i oblaci.

Vozim se čamcem, nizvodno, idem na doručak kod Šeleta. Vidim početak mosta preko Ade Ciganlije. Veliki most. Vidim dimnjake toplane, Gazelu, Hram Svetog Save, Politiku, Beograđanku, vidim mesto gde je stan u kome živim u gradu. Sve je na svom mestu, sve vidim i sve znam, a nisam tamo.

Dok gledam Beograd, padaju mi na pamet razni Beograđani koje poznajem. Onda gledam kroz grad, i vidim jedno dvadeset tih prijatelja i poznanika, posmatram ih kako spavaju ili se bude, idu ovamo ili onamo, ljube dete pred odlazak na posao, dižu ruku da zaustave taksi, parkiraju se ili se penju uz neke stepenice. Seku im se putanje u mom pogledu, mimoilaze se ti ljudi, neko vreme se kreću u istom pravcu pa se razdvoje. Počinju svoj dan mirno i poslušno, kao i ja, kad sam tamo. Gledam ih i ne mislim ništa o tome, samo ih gledam, i nisam tamo.

Stižem i penjem se na Šeletov splav. Taj se budi pre mene, baš rano. Ne progovaramo. Nemamo trenutno šta da kažemo. On prži ribu u svinjskoj masti. U masti, osim ribe, plivaju listovi bosiljka, celi čenovi belog luka i široki kolutovi ljute paprike. U staklenom bokalu su breskve u crnom vinu, s ledom i listovima nane. Bajat hleb je u kesi, visi sa šipke.

Družina ptica pliva pored splava. Rade nogama, svojim prstima i kožicama između njih se odbacuju od vode, ostavljaju te male, tačno određene zapremine tečnosti iza sebe, i plivaju dalje, ka ishodištima svojih života. Gegaju se po mirnoj površini Save.

Tu sam, s pticama, Šeletom, breskvama, bajatim hlebom i reš pečenim štukama.