Inspirisani dvogodišnjim uličarenjem sa fotoaparatom u ruci i njegovim pogledom kroz objektiv – razgovarali smo sa fotografom Igorom Čokom.

1. Po obrazovanju si diplomirani etnolog – antropolog, da li to utiče na način na koji posmatraš ljude?

U uvodniku za e-book „Subverzivna estetika ulice“, napisao sam da se osećam pre kao antropolog sa fotoaparatom u ruci, nego kao fotograf. Taj antropološki plašt u opservaciji svakodnevnih socio kulturnih procesa i prizora sa kojima se susrećem tokom fotografisanja ulice, u najvećoj je meri presudan za ovakvu priču. Za drugačiji pristup, razumevanje i analizu tih procesa, za komunikaciju sa licima koji su tema mojih fotografija kada radim direktne, lične priče i za pozadinski rad „nevidljiv“ u samom procesu stvaranja, ali transparentan u finalnom, obrađenom obliku fotografije. Nije poenta uslikati, recimo, prosijaka na ulici, samo zato što je prosijak i

Deluje „atraktivno“. Kako je to slikovito opisao jedan ozbiljni, iskusni fotoreporter: „slikanje prosjaka je kao slikanje ribica u akvarijumu“. Ali ako uhvatite u kadru, recimo, prosjaka koji nema pola leve noge, pritom je bos, a pored njega je reklamna kesa butika cipela „Office shoes“, e to već dobija sasvim drugu dimenziju i kontekst. I tu nastupa antropolog, tj. mogućnost da u naizgled običnom detalju prepoznate mnogo dublji kontekst.

2. Svoj život si posvetio rokenrolu i uličnoj fotografiji, koliko uličnog ima u rokenrolu, a koliko rokenrola na ulici?

Negde je to spoj koji ne može da funkcioniše jedan bez drugog, procesi koji se prirodno i sjajno subverzivno nadovezuju. Kao srce i duša. Dišu zajedno. Kada uličarim sa fotoaparatom u ruci, obavezno imam soundtrack u ušima koji me prati i koji kreira atmosferu. Mnogo puta sam imao situacije da tokom tog procesa vidim ono što upravo čujem. I to su sjajni momenti. Volim taj osećaj kada muzika ponese, kad osetite onaj „klik“ koji će izoštriti senzore i uočiti zanimljive detalje koji bi možda u drugim uslovima pobegli oku.

3. Način na koji hvataš momente svojim fotoaparatom čini da tvoje fotografije pričaju priču. Da li su ti momenti slučajni ili ih „čekaš“?

Pa suština fotografije jeste da ispriča priču. Da ne bude nasumični detalj koji nešto prikazuje, ali ne znate šta. Ulica je u tom smislu često puta klopka, ali i nevidljivi saveznik. Beograd je kao grad savršen za uličnu fotografiju, isticanje ulične priče, upravo zbog svojih ekstrema, kontrasta kojima obiluje. Nimalo dosadan, štaviše, katkad vrlo uzbudljiv grad, iskren, bez foliranja u toj svojoj izmučenosti, interakciji i prljavosti koja ima šmek velegrada. Ako deset puta prolazite istom rutom, svaki put ćete zateći različit kontekst. Beograd ne voli da pozira, ne pati od estetskih kompleksa kao druge manje ili veće evropske metropole. Mnogo je više andergraund u tom socijalnom obolu. Kad izađete na ulicu, presudno je imati ideju, znati šta je neki zamišljeni cilj, šta želite da fotografišete, na koje segmente da usmeravate pažnju. I tu nema pravila oko slučajnosti i čekanja. Naravno, postoje momenti, situacije kada imate „priču“, kompoziciju kojoj fali detalj i onda ga strpljivo čekate. Ali je mnogo uzbudljivije kada pustite da vas ulica nosi i iznenađuje trenucima u kojima morate reagovati jer su trenutni, jedinstveni, neponovljivi. To je zgodna mentalna gimnastika koja vas tera da razmišljate u trenutku o više stvari – kompoziciji, specifičnosti priče, podešenim parametrima fotoaparata da sve to ispadne kako treba… Često puta se desi da propustim kadar, nemam vremena/strpljenja da čekam, ili je u pitanju situacija koju nije baš etički fotografisati,  i onda vam karma to vrati na drugoj strani, iznenadi vas u nekoj novoj situaciji… Desi se da danima uličarim, a ne snimim ništa ili bar ništa vredno pomena, a onda u jednom danu me zapljusne cunami situacija koje sam morao ovekovečiti. I sve se dešava spontano, autentično, onako kako jeste, pa sa sve svesnom greškom u kompoziciji, a to ulica toleriše.

4. Autor si e-book izdanja Knin – monografija jedne realnosti, a sada je izašao i tvoj novi projekat „Subverzivna estetika ulice“, šta je inspiracija za oba?

Knin – monografija jedne realnosti je lična priča. Radi se o gradu u kom sam rođen i koji sam napustio pre dvadeset godina pred kraj rata u Hrvatskoj. Napustili smo ga tada svi i ostavili da skonča, u hropcu i do tada poznatom obliku. Susreli smo se taj grad i ja nakon skoro dvadeset godina, i zatekao sam ga u nekom novom izdanju, u mnogočemu neprepoznatljivom. Bilo mi je interesantno dokumentovani efekte tih kulturoloških procesa. Poigravati se novom vizuelnom estetikom, etničkom simbolikom, reliktima nove istorije koju pišu pobednici,  i reliktima prošlosti. Osećaj je bio – kao da sam došao u neki sasvim nepoznat grad čije zidine pamtim, ali ne poznajem ljude i njihove nove svakodnevne rituale. Jer starosedeoca tamo više gotovo i da nema.  Opet, mali grad svedenog sadržaja je sam po sebi mnogo veći izazov za uličnu fotografiju i dobar trening za oko od velegrada u kome doslovno imate sve na tacni.

„Subverzivna estetika ulice“ je opet druga dimenzija. Naša realnost i naš život. Suočavanje sa kontrastima i situacijama koje su uporna konstanta još od početka devedesetih, beskrajna igra propadanja koja će možda, svoj pravi efekat imati kao dokumennt za nekih 10 – 20 godina… Ali, treba je uočiti, arhivirati. Ukazati, ma koliko god to bilo degutantno, jer ako okrećemo glavu od ovakvih stvari, može nam biti samo gore.

5. Crno bela fotografija ili u boji?

Crno – bela, definitivno. Ali, crno – bela analogna. Razvijena i izrađena na foto papiru u svom punom efektu. Ne skenirana i digitalizovana. Crno –belo je život, kolor su efekti. Lično mi je bitniji socijalno – dokumentaristički kontekst fotografije od likovnog doživljaja iste. Tu srebro i nijanse sive nekako transparentnije izražavaju emocije. Lično, obožavam da radim sa crno- belim negativima, srednjim formatom, taj proces nastanka fotografije i tu monohromnu esenciju. I koliko mogu da primetim, mnogi ozbiljniji fotografi se vraćaju filmu. Mada, hvatam sebe kako mi negde, u poslednje vreme prija i obrada fotografija u boji, ali sa tim nekim pastelnim tonovima, posebno kada radim ulične portrete.

6. Koliku ulogu u kritici društva ima tvoja umetnost?

Poenta dokumentarističkog pristupa jeste kritika stvarnosti i društva, aluzija na efekte paradoksalnih situacija koje nam se odvijaju pred očima. Od kulturoloških, preko dnevno-političkih do socijalnih. Ljudima je generalno, muka od hard core socijale, ali je zapravo, neprimereno i stalno okretati glavu od takvih situacija. Što čovek svesnije, u ovom slučaju fotografski, ulazi dublje u to socijalno podzemlje, susreće neverovatne kontraste, apsurdne situacije koje su itekako refleksija efekata stvarnosti koju proživljavamo. Nisu tu samo beskućnici i prosjaci, to je negde uobičajeni deo folklora svakog velikog grada. Poenta je u sitnicama, detaljima koji se dešavaju ispred nosa, a koji prosto vape da budu uhvaćeni, arhivirani jer na neveratno bizarne i apstraktne načine kritikuju društvo i ukazuju na paradokse. Ponekad se iskreno, baš i ne osetim prijatno u količini tih detalja, ali to je to. Naša realnost. Fotografija je najbolji kritičar društva, posebno ako iza nje stoji jasna, efektna, angažovana vizuelna priča koju posmatrač treba da shvati i razluči na sebi svojstven način, ali da se ne udalji od njene suštine.

7. Šta te inspiriše i koji motiv koji je baš karakterističan za tebe?

U ovom serijalu inspiracija je priliko široka, inspiracija je konstantan proces koji se širi i rađa nove detalje. Zajednička konstanta je ulica, kostur se detalji, masa za oblikovanje je poigravanje apstrakcijom kao oružijem za kritiku društva i neverbalna komunikacija između aktera, simbola i objekata na fotografijama koje imaju neki svoj konstantni diskurs. Recimo, poigravanje simbolikom lepotnog ideala kojim nas bombarduju sa bilborda, izloga ekskluzivnih butika ili trećih izvora. Taj, nerealni prisutni glamur koji u svojoj zamišljenoj kompoziciji redovno naleće na prizore stvarnosti i biva „zaprljan“ prizorima koji narušavaju  šljašteći kontekst i vraćaju priču u blato stvarnosti. Volim i da pričam sa ljudima sa margine, obilazim beskućnike po debelom minusu, da im priđem, doprem do njih lično, uspostavimo kontakt i međusobno poverenje, ma koliko god to bilo teško. Da ne bude jednostrano zadovoljstvo – dar sa uzdarjem, što bi rekli antropolozi – oni meni fotografiju/dušu, ja njima nešto što će da im donese radost. Makar trenutnu.

8. Šta bi bila tvoja poruka generacijama koje dolaze?

Da slušaju dobar rokenrol, da se ne zadovolje mainstream i površnim vrednostima, da grebu ispod površine. U skrivenim uglovima čuče mnoga zadovoljstva koja čekaju da budu otkrivena i pruže neslućenu radost. Onima koji ulaze u svet fotografije – da se ne lože na skupocene aparate sa milijardama megapisela, jer ne fotografiše aparat, nego onaj ko stoji iza aparata. Neka budu svoji, originalni. I puno čitanja, čitanja i čitanja.