Kažu alasi da gde ima školjki i rečnih rakova, tu je čista voda.

Ljudi znaju da kažu da nije, ali ja verujem puževima i školjkama. Ima dana kad stopala sama znaju da se zalete u te školjke i te rečne rakove, brigajući za bol koji je svakim korakom sve jači dok se pod vodom njihove oštre ivice zarivaju u njih do krvi. Znaju da jure bisere za koje su im davno ispričali da će ih naći u tim školjkama.
Biser iz moje školjke se zove Dunav.

Tu mi rečni rakovi pripadamo leti.

Da sednemo na obalu i gledamo u dva čamca parkirana ispred, i da mislimo kako toj slici nedostaje jedan zeleni svetionik. Da vidimo pored devojku što čita knjigu i povremeno provrti pramen kose kroz prste, možda u trenutku kad u knjizi postane baš napeto, a zatim se osmehne i ti znaš da je ipak u redu. Da vidimo ispred nas na obodu vode zamak od peska koji nastaje pod rukama dva brata. Da čujemo smeh dve žene dok igraju karte, i tobožnu ljutnju jedne, jer sumnja da ova druga vara na kartama. Da se nasmejemo dvema kul devojkama, što piju pivo iz dvolitre i pevaju naglas „Vreme otkazanih letova” dok slušaju Bijelo Dugme sa radija koji su ponele i zabole u pesak. Da vidimo cigančića kako pleše ispred Frikomovog frižidera jednoj devojci za sladoled i to za King ili Kornet, nikako za manje.

I da širom otvorenih očiju upijamo zalazak sunca gledajući penušave bele vrhove na blago naboranim talasima Dunava i rečne galebove iznad.

I da zapamtimo da nama pripada to.
Taj trenutak u kom je sve naše.

Moj je grad to veče dobio luku.