- Izuzetno si talentovan za to čime se baviš! U kom uzrastu si došao do saznanja da poseduješ taj talenat i na koji način isti održavaš, “zalivaš“?
O, najlepše hvala na ljubaznom komplimentu! Pretpostavljam da se pitanje odnosi na pisanje, jer za to sam nadležan; muzike ne bi bilo bez Laneta i Radeta, mojih drugara koji se bave komponovanjem, te naših čarobnjaka iz benda koji sprovedu u delo i ožive sve što oni zamisle. Elem, kako se “zaliva” pisanje? Čitanjem, naravno. A i stalnim pisanjem. Ideja je ideja, doći će ili neće doći, ali ono za šta svakako možeš da se pobrineš jeste “trening”: zanatski deo posla je nešto poput crvenog tepiha za dobru ideju. Što se uzrasta tiče, za jezik i pisanje zainteresovao sam se veoma rano, dobra priča me je kupila u najranijem uzrastu (da, bio sam jedno od one nesnosne dece koja stalno nekoga vuku za rukav da im čita ili ispriča priču:) No, ako govorimo o muzici, odgovor je sličan: “zaliva” se slušanjem. Jednu vrstu ljudi talentovaniji od sebe kompleksiraju – drugu vrstu inspirišu. Vazda bolje biti u ovoj drugoj kategoriji. Treba upijati druge autore bukvalno do samozaborava, kao da nikad ništa nisi stvarao – paradoksalno, samo tako ćeš ostati svoj.
- Da li možeš da izdvojiš trenutak kada si bio najponosniji na sebe?
Hah, zvučaće ti smešno. Sećam se jednog opštinskog takmičenja iz gramatike srpskog jezika, osnovna škola; imao sam pirsinge, vozio rolere, bio obučen dripački – i imao sam sjajnog nastavnika, kome je bilo važno šta znam i šta mogu. Dok smo čekali rezultate, neke devojke su komentarisale kako nisu sigurne u ovaj i onaj odgovor; onda su me pogledale i rekle (onako namerno, baš da čujem): “Nema veze, barem sigurno nismo poslednje.” To je samo maleni primer onoga sa čime se u našoj sredini (u stvari, na celom globusu) srećeš stalno: mediokriteti ti se rugaju naprosto zato što se ne oblačiš kao teča kad si klinac, naprosto zato što ne razumeju šta radiš, naprosto zato što ih nije briga šta radiš. Ali to ih ne čini boljima od tebe. Osvojio sam prvo mesto i kroz tu salu se, do tipa koji dodeljuje nagrade, dokotrljao na rolerima da je primim. Kako je samo ta pobeda bila slatka. Retko kad u kasnijem životu imaš prilike da tako jasno nekome zabiješ srednji prst u oko i okreneš nekoliko puta, da se rupa bolje izdubi. Metaforički, naravno:)
Foto Ana Kašćelan
- Kada će biti izdat drugi deo trilogije „Rubikova stolica“?
Mnogo hvala na interesovanju! Trilogija se zapravo zove “Malterego”, “Rubikova stolica” je naslov prve sezone/knjige. Intenzivno radim, svestan da sam probio sve sopstvene prognoze, ali ME2 je daleko obimniji od prvog dela i traži više vremena, a i sama struktura romana prilično je drugačija: ovog puta nema novinskih članaka i Leovog bizarnog dnevnika između glava/epizoda, već smo u tim intermecima u jednoj sasvim drugoj knjizi. Osim toga, Leo se zapravo drži obećanja da neće pisati o Malteregu i ovog puta vodi stvarni dnevnik, što daje mnogo više prilika za literarne pasaže i, uslovno rečeno, književniji pristup. Priča se nastavlja nekoliko godina kasnije od trena gde je stala, ali se direktno nadovezuje na taj tren i posledice. Mislim da je ME2 nešto najbolje što sam do sada uradio, ali na to se ne vredi oslanjati, jer autori uvek to misle o svom poslednjem delu – inače ne bi ni imalo smisla da ga objavljuju, je li:) Sve u svemu, još nekoliko meseci. Znam, pretvaram se u R. R. Martina po tempu rada, ali barem nisam ni približno tako prokleto dobar da milioni ljudi pate dok čekaju:) Svima koji iščekuju ovu knjigu veoma sam zahvalan i (trenutno) uveren da vas priča neće razočarati. Trenutno, do prve kreativne depresije:)
- Koju vrstu muzike slušaš dok pišeš?
Uvek, uvek instrumentalnu, ili barem neku koja tome naginje. Budući da se bavim rečima, tekst me zanima i odvlači mi pažnju. To može biti svašta što mi u tom trenu zvuči zanimljivo, ali generalno gledam da nađem nešto što se “temperaturno” poklapa sa scenom koju pišem.
- Gde prestaje scena, a počinješ ti?
Mislim da to nije sasvim primereno pitanje ni za pozorišne glumce, kamoli za nekog poput mene:) Sve si to ti. Moderno doba donelo je mit o glamuru i glumatanju, takozvanom “poziranju”, i otuda privid da ljudi imaju svoje javne i svoje privatne, “Klark Kent” identitete:) Ali veruj mi, nikada nisam video da je neko drugačiji javno i privatno – javnost samo daje širi prostor kretenima da pokažu koliko su zapravo kreteni, i onima koji to nisu da se jasnije vidi da nisu. To je sve što se tu dešava. Ekrani nas razdvajaju i tvore sumnju, ali ti si ti. Umetnost je svašta, ali nije laž. U stvari, umetnost i seks su jedina polja ljudskog delovanja gde ne možeš da foliraš – tu si tačno ono što jesi.
- Odakle ljubav prema Transformersima?
Hah, iz sirotinjskog detinjstva devedesetih:) Svi u komšiluku imali smo ih svega nekoliko, a robna kuća prepuna, a nemaština. I onda se ovako, pod relativno stare dane, osvećujem:) Kolekcionarstvo je zabavno, to je lep hobi, upoznaš sjajne ljude koji vole to isto – jedino je malo strašno što bi ovo isto izjavio i neko na samitu serijskih ubica:) Ali zez na stranu, mislim da su Transformersi najzanimljivije igračke ikada smišljene – divim se tim dizajnerima, ljudima koji imaju moć da tako nešto osmisle. A kad su stvarno dobri, Transformersi su nešto poput rubikovih kocki, sjajno vežbanje kefala. Da ne pričam o tome koliko je Optimus moćna figura heroja i vođe, pravi moralni kompas za milione dece već trideset godina. A uopšte nije naivno ko ti je heroj i moralni kompas kad si dete.
- Kada možemo očekivati tvoj sledeći nastup?
Zavisi gde:) Ovog petka smo u Pančevu, potom na Love Festu, pa na Nišvilu. A pripremamo veliki, najveći beogradski koncert do sada za deseti oktobar. Širite dalje:) Razmišljam da se, s obzirom na svoju visinu/nizinu, za reklamnu kampanju slikam pored metra (ili lenjira, ehm) i stavim slogan: “Najveći od najmanjeg!” 🙂 Avaj, za sve informacije gde smo/kad smo skoknite u bilo koje doba na www.facebook.com/marcelodefacto. Tamo je sve.