Stojim na stanici i gledam u njega neko vreme.
Imam taj pomešan osećaj da razmišljam koliko li je nesrećan i sa druge strane da je zapravo tu gde jeste, jer je druge unesrećio.
I samo ga gledam, i primetim da čita nešto.
Kao dete koje se prvi put susrelo sa nečim nepoznatim, zadubio se u materiju i ne obraća pažnju na sve što se dešava oko njega.
Vuče prstom po onom papiru da ne izgubi red, i mrmlja reči sebi u bradu. Po mrštenju na njegovom licu shvatam da se muči da pročita, ali ne odustaje. Opsuje, provrti glavom levo – desno, namršti se i nastavi da vuče prst. Kad je stigao do kraja strane, lice mu je prestalo da se grči i mišići su se zategli od olakšanja, a on je prasnuo u smeh.
Đavo mi nije dao mira, i morala sam da vidim šta čita.
Priđem sa druge strane, bacim pogled preko njegovog ramena, a u njegovim rukama – Politikin Zabavnik.

Smejala sam se još dugo nakon što sam ušla u autobus. Smejala sam se jer sam posle toliko godina, konačno našla odgovor na pitanje koje ne podnosim i prilično se razbesnim kad mi ga postave. Smejala sam se,  jer sam u tom trenutku, gledajući tog čoveka, shvatila zapravo i svu tugu ljudi koji ga postavljaju.

Pitanje – Da li si srećan?

Verovali ili ne, Jesi, ako umeš kako ti je dato.